Аболкасем Хасан Ансари Балхи

Аболкасем Хасан бин Ахмед Ансари Балхи, персијски песник  из Балха (града у данашњем Авганистану), познат као Ансари Балхи, рођен је 350. године по Хиџри (961. нове ере). Отишао је у Газну (град у данашњем Авганистану) на захтев Амира Насра, брата султана Махмуда Газнавија, и убрзо постао један од најистакнутијих песника на свом двору. На двору султана Махмуда био је толико успешан да му је Шах Газнави дао титулу „Краљ поезије“ (у рангу песника лауреата) због његове јединствене поезије. Он је на двору Махмуда Газнавија стекао толико богатство да је по томе постао познат и каснијим песницима.

 

Балхи је био трговац пре него што је постао песник, а у свом опусу, пре но што је писао хвалоспеве султану Махмуду Газнавију, написао је песму која описује Амира Насра бин Сабкатегина. Међу његовим делима издвајају се Диван поезије, месневије Шадбахар и Ајин ал-Хајат (Весело и разиграно), Вамак и Азра, и Хенгбат и Сорхбат (Глупи камен и Црвени камен), похвале султанима Махмуду Газнавију и Масуду Газнавију. Сматра се да се Балхијев Диван састоји од 30.000 стихова, укључујући оде, сонете, катрене, газале, комбинације стихова и меснавије. Ово дело је изгубљено, а постоје појединачни преписи појединих стихова из Дивана. Према критичарима, у Балхијевој поезији се, поред ода и хвалоспева двојици славних Газнавидских султана, налазе и елементи мудрости, логике и филозофије, што отежава разумевање неких његових песама. Прецизност маште и израза, и настојање да се креирају нове и иновативне теме спадају у карактеристике Балхијеве поезије. Елемент хвалоспева је примеран, а као што је поменуто, већина његових хвалоспева је усмерена на султана Махмуда и ратове и храброст тог владара. Песници сматрају да је Балхијева поезија лишена песничке нежности, што је и сам Балхи приметио. Међутим, сматрају га за пример вештог креирања хвалоспева кроз мешање одређених поетских концепата са одговарајућим алегоријама и давање боје аргументима за лирска и похвална значења.

 

Месневије Вамак и Азра, Хенгбат и Сорхбат, и Шадбахар и Ајин ал-Хајат временом су изгубљене и тренутно нису доступни ентузијастима и љубитељима овог персијског песника. Прича о Вамаку и Азри преузета је из грчких легенди. Ова месневија је прича о љубави и праштању, који су праћени потешкоћама упркос почетним успесима. Верује се је да је 350 стихова Вамака и Азре случајно откривено на корицама једног рукописа захваљујући труду пакистанског писца Маулвија Мухамеда Шафија. Изгледа да и прича Шадбахар и Ајин ал-Хајат води порекло из грчке митологије. Ову меснаевију је са персијског на арапски превео Абу Рејхан ал-Бируни под именом Хадис Касим ал-Сурор ва Ајин ал-Хајат, а неки њени елементи су преведени на персијски на основу арапског текста ал-Бирунија. Од месневије из Хенгбат и Сорхбат остали су само разбацани стихови. Ова месневија је била поетска прича о два камена идола у светилишту у планинама око Бамијана. Прича је заснована на будистичким причама.

 

Сматра се да је Ансари Балхи преминуо 431. године по хиџри (1039. године нове ере). Тело овог познатог песника сахрањено је у Балху након дугих година служења на пољу иранске књижевности и културе и остављајући за собом јединствене и драгоцене песме.