Абу Наср Фараби‎ (‎872-‎950‎)

Абу Наср Мухамед ибн Мухамед ибн Тархан ибн Озлуг ел Фараби (oko 870 - 950) један је од највећих иранских филозофа и научника златног доба ислама.

Фараби се специјализовао за науку, филозофију, логику, социологију, медицину, математику и музику. Већина његових радова била је из области филозофије, логике, социологије као и енциклопедистике. Припадао је неоплатонској школи, која је настојала да усклади мисао Платона и Аристотела са монотеистичком теологијом, док је у исламској филозофији припадао групи перипатетичких мислилаца. Фараби је написао вредне коментаре на Аристотелова дела због чега је названДругим учитељем. Напустио је дела као што суАристотелова филозофија,Циљеви метафизике, Мишљења становника „врлог града”,Стицање блаженстваиГрађанска политика. У средњем веку неколико његових дела преведено је на латински језик, па је тако и на Западу стекао славу. Фарабијеви родитељи су били Согдијци који су говорили персијски језик. Већи део свог живота провео је у Багдаду, престоници Абасидског халифата.

Живот

Фараби је рођен је око 870. године у селу Васиџ у Фарабу (данашњи Отрар у јужном Казахстану) односно Парјабу (Фаријаб) у Хорасану у данашњем Авганистану.  Декхода цитира Бадиул-Замана Форузанфара, који је рекао: „Име његовог оца је Тархан, а име његовог деде је Озлуг (што је одбачено у енциклопедији Ираника). Оба имена, Озлуг и Тархан, су иранска согдијска имена, док је име Таркан из согдијског ушло у турски језик." У књигама које се баве Фарабијевом биографијом не постоје никакви подаци о његовом стварном животу из периода детињства и младости. Ибн Аби Асиба'а доноси два контрадикторна податка о њему: први, да је Фараби у почетку био чувар неке баште у Дамаску, и други, да је у младости био судија, али када се упознао са другим учењима, напустио је тај посао и добровољно им се окренуо ”. Као младић је отишао у Багдад да студира логику и филозофију код Мата Ибн Јунуса. Затим је отпутовао у Харан и постао ученик Јохана ибн Хилана."

Од самог почетка, његова бритка пронициљивост и ученост омогућили су му да савлада све предмете који су се предавали. Његово име је убрзо постало познато као име филозофа и научника, а по повратку у Багдад, око себе је окупио група ученика, међу којима је био и хришћански филозоф Јахја ибн Удај.

Године 941. одлази у Дамаск где се придружује Сејф ал-Давла Хамданију, владару Алепа, и постаје учењак на његовом двору. Фараби је умро у Дамаску 950. године у доби од осамдесет година. Неки сматрају да су га на путу од Дамаска до Ашкелона напали лопови и да је, будући приморан да се брани, изгубио живот. Владари Дамаска су обавештено о том догађају. Фараби је сахрањен, а лопови су обешени поред његовог гроба.

Исламски историчари сматрају да је Фараби био повучени аскета и мислилац. Био је толико повучен од овосветских послова да се, иако му је Сејф ал-Давла из државне ризнице давао значајна средства, задовољио са четири дирхама дневно.

Фараби је био без премца у разним научним областима. Будући да је о свакој од наука свога времена написао по неко дело, из његових књига је јасно да је добро владао језиком, математиком, алхемијом, војним наукама, музиком, природним наукама, теологијом, грађанским наукама, јуриспруденцијом и логиком.

Иако је Кинди био први исламски филозоф који је утро пут другим мислиоцима, он није успоставио филозофски правац и ујединио питања о којима је расправљао, док је Фараби успео да оснује комплетну школу. Ибн Сина [Авицена] га је сматрао својим учитељем, а Ибн Рушд и други исламски и арапски учењаци су га веома поштовали. У следећем наводу Ибн Сина је потврдио свој високи научни статус: "Проучавао сам књигу Метафизике и након што сам је прочитао четрдесет пута, опет ми није било дато да схватим намере њеног аутора, све док на базару нисам наишао на Фарабијо дело које тумачи ову књигу. Када сам је прочитао, открио ми се њен метафизички садржај и то ме је учинило веома срећним."

У традицији исламске филозофије, Фараби је назван "Другим учитељем", после Аристотела, који је добио титулу „Први учитељ“.

Порекло

Арапски историчар Ибн Аби Асиба'а (умро 668. по хиџри) споменуо је у својој књизиАл-Ујунда је Фараби, који је отац Кур'ана, био персијског порекла. Ибн Надим у свом делуФехрести Ал-Шахрози, који је живео у првој половини 13. века, аутор прве биографије, пишу о Фарабијевом иранском пореклу. Поред тога, на маргинама многих својих дела на персијском и согдијском (чак и на грчком, али не и на турском), Фараби спомиње согдијски као свој матерњи језик и језик становника Фараба. Мухамед Џавад Машкур је тврдио да је персијски примарни језик централноазијског подручја. Професор са Оксфордског универзитета Босворт пише да су велике личности попут Фарабија, Бирунија и Ибн Сине придружене турској раси од стране заинтересованих турских учењака. У енциклопедијиИраника, др Гутас је осудио изјаве Ибн Халкана, а његов ранији доказ од Ибн Асиба'а у вези са тим да је Фараби био Персијанац, утицао је на покушај Ибн Халкана да изнесе доказе о његовом турском пореклу. У том контексту он истиче да је Ибн Халкан на почетак Фарабијевог имена додао турско порекло, док Фараби такво порекло никада није имао. Ибн Халкан је најстарија особа која је Фарабију приписивала турско порекло, а Аламе Мухамед Казвини је такође један од заговорника Фарабијевог турског порекла.

Фарабијева филозофија

Од времена Фарабија до Сабзеварија, односно од деветог до деветнаестог века, питање настанка и порекла света и његове вечности и пролазности било је најважније питање исламске мисли. Следећи Аристотела, Фараби је веровао да је свет „стар“. Али да не би изашао из оквира кур'анског учења, покушао је да у Кур'ану пронађе пут између Аристотеловог веровања и питања стварања света. Из тог разлога, покушао је да објасни питање еманације на рационалан начин. Он сматра да су интелект и његове врсте Божија креација. Али он каже да он није створен у времену. Фараби сматра да је Аристотелов активни интелект“ исто што и кур'анско откровење.

Фарабијева филозофија је мешавина аристотеловске и неоплатонистичке мудрости која је попримила боју ислама, посебно дванаестоимамског шиизма. Фараби је по логици и схватању природе близак Аристотелу, у етици и политици Платону, а у метафизици Плотину.

Јединство филозофије

Фараби је мислилац који жели да помири различита мишљења. Тиме је надмашио све своје претходнике. У томе је отишао толико далеко да је рекао: нема више од једне филозофије, а филозофска истина, иако постоје бројне филозофске школе, није бројна.

Фараби је снажно веровао у јединство филозофије и навео многе аргументе да то докаже. Написао је бројне расправа међу којима и дело „О заједничким погледима двoјице филозофа - божанског Платона и Аристотела",  која је стигла до нас.

Сматрао је да ако је филозофска истина једна, онда мора бити могуће постићи сагласје између мисли великих филозофа, посебно Платона и Аристотела. У суштини, када је циљ ова два велика мудраца био да расправљају о јединственој истини, како је могуће да се разликују у мишљењима?

Фараби је пронашао неке разлике између два грчка филозофа, али је веровао да су оне површне, и да се не односе на фундаментална питања. Тим пре што су они творци и покретачи филозофије и сви каснији филозофи се мање више ослањају на њих. Питања која се јављају као разлике између Платона и Аристотела, а која је Фараби настојао да помири, била су:

Платонов и Аристотелов начин живота, њихова филозофска метода, теорија идеја, теорија сазнања, питање настанка и порекла света и његове вечности и пролазности, теорија о својствима. Наравно, нема сумње да се Фараби прилично намучио око тога, али оно што је важно у том погледу јесте да је један од његових извора за ову сврху било дело Теологија која је једно од поглавље Плотиновог делаЕнеаде. Наиме, Фараби је веровао да та књига припада Аристотелу, а пошто је у њој наишао на низ Платонових идеја, то га је подстакло да то учини, док, заправо садржај ове књиге није имао никакве везе са Аристотелом.

Према томе, иако Фараби није у потпуности успео у својој намери, он је ипак утро пут другим исламским филозофима. На тај начин је створио својеврсну хармонију између Аристотела и исламских веровања учинивши је једним од извора и принципа исламске филозофије.

Музика

У књизиУвод у сазнањеФараби каже o дефиницији музике: "Наука о музици уопштено говори о познавању врста мелодија и од чега су оне састављене, и појашњава у које сврхе су мелодије написане и како треба да буду компоноване и на који начин њихов утицај треба да буде већи и пријатнији. "

 Велика књига о музици (Китаб ал-мусика ал-кабир) је Фарабијево ремек дело о музици коју је на персијски превео Азарташ Азарнуш. Према речима др Абдула Амира Салима, ова књига је највеће дело у области музике у исламу. Карадиво наводи да су припадици Румијевог дервишког реда Фарабију приписивали древне мелодије, песме и музику која су увек изговарали приликом рецитовања Румијеве поезије и увек их се присећали и изговарали. Фараби је у овој књизи покушао да прикупи мишљења својих претходника о музици. Он је први који је, уместо Барбад, навео тачно име чувеног музичара, Фахлбаз, који је деловао на двору Хосра Парвиза. У Великој књизи о музици он, такође, говори и о две врсте добоша, багдадском и хорасанском, и инструменту шах-руд и његовом облику. Објашњавајући рад овог инструмента, он спомиње пети размак или праг.

Дела

Фараби је иза оставио следећа дела:

1)Оно што ваља научити пре филозофије (Ма јанбагиј ан  та'алам кабл ал-фалсафе).Као предуслове за бављење филозофијом Фараби у овој књизи наводи логику, геометрију, добар морал и одрицање од страсти, и о сваком од њих говори појединачно.

1)Цивилна политика(Ал сијасат ал-мадина).Ова књига говори о политичкој економији.

3)О заједничким погледима двoјице филозофа - божанског Платонаи Аристотела је  књига у којој  Фараби покушава да помири теорије Платона и Аристотела.

4)Трактат о интелекту(Рисала фи'л-акл); у овој расправи Фараби дефинише типове интелекта и објашњава њихове нивое.

5)Стицање блаженства(Тахсил ас-са'ада), о етици и теоријској филозофији.

6)Одговори на филозофска питања(Ађубе бе маса'ел фалсафија), су одговори на нека филозофска питања и проблеме.

7)Трактат о постојању нематеријалних бића(Рисала  фи асбат ал-муфаракат), у овој расправи, Фараби говори о нематеријалним бићима.

8)Намере и циљевиАристотела у Метафизици(Аграз арестуталис фи китаб ма ба'д табијат) је једна од најважнијих Фарабијевих књига коју је користио и Ибн Сина.

9)Трактат о политици(Рисала фи сијасат),дело које се бави политиком.

10)Драгуљи мудрости(Фусус ал-хикмат), говори о божанској мудрости и садржи 74 расправе о овој области и души.

11)Велика књига о музици(Китаб ал-мусика ал-кабир);у овом делу Фараби даје појмове музичких звукова, описује њихову природу и открива од којих се категорија и елемената гради неко музичко дело.

12)Мишљења становника врлог града (Ара ахл ал-мадина ал-фадила), је дело у коме Фараби описује свој утопијски град. 

13)Увод у сазнање(Китаб ихсаʾ ал-ʿулум), једно од најпознатијих Фарабијевих дела у којем категорише опште или главне науке свог времена. Према његовим речима, све науке се могу сврстати у осам главних категорија, од којих неке имају различите гране.

14)О нужностиалхемије (Фи сана'ат ал-кимија)

15)Трактат о словима (Рисала ал-хуруф); у овој расправи Фараби решава проблеме Аристотелове метафизике. То је једно од Фарабијевих детаљних дела у којима он разматра арапске, персијске и грчке речи и појмове који означавају објективност, остварење и категорије.