Ајатолах Сејед Рухолах Мостафави Мусави Хомеини (1902-1989)

Ајатолах Сејед Рухолах Мостафави Мусави Хомеини познат као Имам Хомеини рођен је у Хомеину 1902. године. Његов отац Сејед Мустафа био је један од истакнутих свештеника у граду Хомеин у централној провинцији Ирана, који је био уточиште народа и њихово референтно место у напетој политичкој ситуацији последњих година владавине династије Каџара.

 

Имам је научио да чита и пише у свом родном граду, затим је почео са учењем веронауке и изучио је основне теолошке студије код свог брата, ајатолаха Пасандидеха. Након оснивања Богословије у Араку, а затим и у Кому, помоћу ајатолаха Абдул Карима Хаерија Језидија, отишао је у те градове и након похађања додатних курсева из јуриспруденције и принципа вере, постигао је степен иџтихада (највиши ниво учења у веронауци), те  је почео да предаје у Богословији у Кому.

 

Своју политичку активност започео је током владавине Резе Шаха Пахлавија и током акције насилног скидање хиџаба муслиманкама од стране тадашњих власти. Приликом национализације нафтне индустрије подржавао ју је, а након тога, његов главни фокус је био на реформисању послова Комске богословије.

 

Шахова одлука да одржи референдум о тзв. „Белој револуцији“ 1963. године, која је подразумевала програм реформи у шест тачака који позива на земљишну реформу, национализацију шума, продају државних предузећа приватним интересима, изборне промене да би се женама дало право гласа и омогућило немуслиманима да буду бирани на функције, подела профита у индустрији и кампања описмењавања у националним школама, довела је до тога да га имам забрани. 

 

Почетком 1963. године, поводом мучеништва имама Џафара Садика у Кому су одржани скупови жалости, а другог фарвардина (22. марта) режим је напао церемонију која је овом приликом одржана у теолошкој школи Фејзије и претукао свештенике. Четрдесет дана након инцидента у школи Фејзије, имам Хомеини је одржао оштар говор против краља Мохамада Резе Шаха, што је довело до његовог хапшења у јуну 1963. године. 

 

Приликом усвајања закона о имунитету америчких војника у Ирану, који је народ назвао „законом о капитулацији“, у новембру 1964. године Хомеини је одржао још један оштар говор против Шаха, што је довело до његовог поновног хапшења и изгнанства у Турску, а затим у град Наџаф у Ираку.

 

Године 1977. његов најстарији син, Мустафа, је погинуо, а народ целе земље је одржавао митинге жалости и то користио као изговор за напад на Пахлавијев режим. Ширење ових протеста довело је до тога да је Пахлавијев режим одлучио да протера имама и из Ирака у координацији са ирачким режимом. Стога је имам одлучио да оде у Кувајт, али је био суочен са опструкцијом власти те земље. Затим је отишао у Француску и био стациониран у предграђу Париза Нофл-ле-Шато (Neauphle-le-Château). После упорних протеста народа у Ирану и одласка шаха из земље 16. јануара 1979. године, имам се вратио у земљу 1. фебруара исте године, уз величанствен дочек од стране више милиона људи.

 

Имам је преминуо 3. јуна 1989. године. Његови посмртни остаци сахрањени су у маузолеју Бехешт-е Захра у Техерану, уз масовно присуство народа из целе земље и иностранства.

 

Хомеини је био плодан писац и говорник (више од 200 његових књига доступно је и на интернету) који је написао коментаре на Кур'ан, о исламској јуриспруденцији, коренима исламског права и исламске традиције. Такође је објавио књиге о филозофији, гностицизму, поезији, књижевности, влади и политици. Нека од његових дела су „Кашф ал-Асрар“ (Разоткривање тајни), „Менхаџ ал-Нехаје“, „Посланица о тумачењу верских питања“,  „Тумачење 'Мафатих ал-Гајб'“ и многе друге.

 

Имао је и таленат за поезију и иза њега је остала збирка песама.