Чавошхани, певање верских песама при испраћају на ходочашће

Реч чавош је турског порекла и значи командант војске или вођа каравана. У српском језику се овај турцизам у облику чауш користило у истом значењу, али и у значењима вођа сватова и чувар телеграфске линије.

 

Ова врста поезије се зове чавоши, а њен певач се зове чавош или чавош-хан. Реч чавош се користила у периоду династија Атабакана и Илканида, а касније је означавала групу Фарашана и људи задужених за организовање послова војске. У периоду Ал-Буије, користили су ову реч у значењу ритуал. У периоду Сафавида, ова реч се користила у значењу вође султанових намесника. Према персијским књижевним делима која су остала од 9. века, чавош се користи у значењу вође и предводника каравана. Од Сафавидског периода, овај обичај је постао уобичајен за ходочаснике и достигао је врхунац у периоду династије Каџара. Временом постаје толико важан да се сматра једним од верских обичаја културе иранског народа. Чак и у путописима путника и оријенталиста који су долазили у Иран током периода Сафавида и Каџара, видимо референце на овај обичај.

 

Чавош се креће испред ходочасника дуж целе ходочасничке руте и такође је одговоран за планирање и одговорност путовања. Има тророгу заставу зелене боје на којој су извезене слике светиња и слогани прикладни за дато ходочашће. Чавош поставља заставу на јавна места или је носи на својим плећима и позива људе на ходочашће рецитујући песме. Ако је сејед, односно потомак Посланика Мухамеда, овија око врата зелену тканину, иначе носи црни шал. Поред доброг гласа, чавош мора да има и снажно памћење, да познаје ходочасничке церемоније и молитве, да познаје путеве и светиње. По завршетку ходочашћа, враћа се пре осталих да донесе вест о доласку ходочасника њиховим породицама. Обично му породице ходочасника дају поклон након што чују вест.

 

Данас ова професија није тако уобичајена као у прошлости, али се и даље практикује у неким областима Ирана.