Ударање у груди

Ритуали и обичаји / Ударање у груди

Ударање у груди је облик изражавања жалости и практикује се као групни ритуал у џамијама или текијама

Ова традиција је посебно била раширена међу персијским Арапима. Касније се формирао њен садашњи облик који се састоји од усклађеног ударања рукама у груди праћеног посебним напевима и оплакивањем, када групе ожалошћених у колонама иду улицама певајући и рецитујући верске песме којима се оплакује имам Хусеин (а.с.) и оно што се догодило њему и његовој породици на Керебели.

Сличан облик изражавања жалости може се видети у раној хришћанској ери, или у представама Сијавашевог туговања где се помиње ударање у прса и оплакивање.

Ритуал жаљење и оплакивања у исламу почиње у 10. веку, у време владавине Адуд ел-Даула из Бујидске династије, и развио се током сафавидске ере. У време Каџара, ритуал жаљења добија на сјају и раскоши и проширује се на улице и у организоване поворке.

У Техерану групе ожалошћених су се дању кретале у поворкама праћене бубњевима, музиком, заставама, барјацима и коњима, а ноћу са фењерима, заставама, бакљама ударајући се у груди и певајући жалопојке. Данас је основа ударања у груди остала иста, али се мање користе бубњеви и фењери.

У северозападним деловима Ирана, укључујући Азербејџан, уобичајено је да се ритуал ударања у груди обавља групно. На југу Ирана (Хузестан и Бушер) ожалошћени формирају кругове и док левом руком држе особу поред себе десном се ударају у груди.