Традиционално невидљиво крпљење подразумева обнављање оштећене тканине увођењем заменских нити основе и потке. По могућности се користе нити из саме тканине, које се преплићу у складу са њеном изворном структуром, тако да се поправљено место по завршетку рада не може распознати.
Пре приближно сто година, напредак текстилне производње и све већа доступност тканина омогућили су лакшу замену оштећених предмета новим. Због тога је овај занат изгубио некадашњи значај и постепено био занемарен. Ипак, последњих година у Ирану су покренуте активности на документовању овог драгоценог умећа, што је довело и до његовог уписа у национално наслеђе.
Историјат традиционалног крпљења тканина у Ирану
Овај занат у Ирану има веома дугу историју. Поједини стручњаци сматрају да постоји више од хиљаду година. Могуће је да се развио истовремено са самим ткањем. Уколико је та претпоставка тачна, његови почеци сежу у миленијуме пре нове ере.
Међутим, материјали од којих се тканине израђују подложни су пропадању, па је њихово очување током више векова тешко. Зато је из далеке прошлости сачувано мало примерака. Они се углавном чувају у специјализованим музејским збиркама и нису лако доступни за проучавање. Проналажење историјских примера који би омогућили истраживање овог заната стога је веома захтевно.
Ипак, у старим делима персијске књижевности помињу се крпљење тканина и алати који се при томе користе. То сведочи о вишевековној распрострањености овог умећа међу Иранцима. Писци и песници из различитих крајева и раздобља говорили су о ткању и поправци тканина, што указује и на широку географску заступљеност и на дуготрајност ове традиције.
Један од најважнијих извора јесте „Диван албесе“, дело Хаџе Низамудина Махмуда Карија, настало у раздобљу VIII и IX века по исламском лунарном календару, односно XIV и XV века. У овом делу посвећеном одећи и тканинама аутор непосредно помиње и умеће крпљења.
Иранци су од давнина били познати као вешти ткачи и произвођачи квалитетних тканина. Развијеност текстилног занатства вероватно је допринела и усавршавању поступака њихове поправке.
До пре неколико деценија мајстори овог заната радили су широм Ирана и преносили знање ученицима непосредном обуком, из нараштаја у нараштај. Данас је учење ове вештине углавном ограничено на приватну наставу у уметничким школама и радионицама.
Примена и алати
Најважнија примена традиционалног невидљивог крпљења јесте обнова старих тканина, међу којима има и предмета историјске вредности. Овим поступком могу се очувати и тканине које служе као подлога за слике, вез и друга уметничка дела.
Користе се једноставни алати, попут игле, маказа и напрстка. Мајстор изузетно пажљиво распоређује и обнавља нити како би уклонио видљиве трагове цепања или истрошености. Примењују се различити поступци шивења, са циљем да интервенција буде што мање уочљива.
За овај рад потребно је добро познавање техника ткања и способности препознавања различитих текстилних материјала. У прошлости су се њиме често бавили искусни ткачи, који су своје знање о структури тканине примењивали приликом поправке.
Пошто је невидљиво крпљење самостално и вредно занатско умеће, историјске тканине на којима су сачувани његови трагови добијају и додатни значај као сведочанства о тој традицији.
Упис традиционалног крпљења тканина у национално наслеђе
Традиционално умеће крпљења тканина уписано је 2018. године, односно 1397. године по иранском соларном календару, на Националну листу културног наслеђа Ирана као традиција заступљена на подручју целе земље. Ово признање подстакло је активности на оживљавању заната и обуци нових полазника.