Међу традиционалним занатима развијеним у Мејбоду посебно место заузима грнчарство. Ово древно умеће усавршавало се током времена и данас даје изузетно лепе производе.
Историјат грнчарства Мејбода
Грнчарска традиција Мејбода дужа је од хиљаду година. У тврђави Нарин, старој приближно четири хиљаде година и познатој као једно од најстаријих утврђених управних средишта, пронађени су фрагменти обојене керамике.
Некада су грнчарске радионице постојале у различитим деловима града, све до његове средишње четврти Башниган. Пећи су радиле унутар градског подручја до пре четрдесетак година. Потом су радионице и пећи премештене у Кархане, изван града.
Грнчарија направљена у Мејбоду
Грнчарске радионице Мејбода
Радионице заузимају од сто до хиљаду квадратних метара. У њима се користи глина која је широко доступна у овом крају.
Глинене касице су резултат уметности мејбодских грнчара
Некада је сваки мајстор стављао посебан знак на своје производе, као својеврстан потпис. Поред потврде порекла, знак је представљао и гаранцију: ако би купац уочио недостатак, могао је да замени предмет.
Врсте мејбодске грнчарије
У Мејбоду постоје два основна поступка производње, у зависности од сировине:
- глина;
- бела маса која садржи кварц, каолин и силицијум-диоксид.
Предмети од глине деле се на „сефидвар“ и „рангиневар“. Сефидвар је једноставна, необојена грнчарија, најчешће намењена изради крчага и саксија. Рангиневар обухвата предмете различитих боја, међу којима су мали и велики ћупови.
Производи се и посебна врста керамике позната као „каши“ или „нани“, што је скраћени облик назива „наини“.
Израда грнчарије од глине
Пошто земља непосредно око радионица нема потребну везивност, погодна глина допрема се са удаљенијих места. Најпре се уситњавају груменови како би лакше упијали воду. Затим се додаје вода и маса се меси.
Тако припремљена глина може задржати влагу до петнаест дана и током тог периода користити се за обликовање. Дели се на комаде, који се појединачно поново месе на равној каменој површини налик млинском камену.
Грнчарско коло састоји се од кружне дрвене плоче са усправном осовином. У традиционалном поступку грнчар је ногом покретао доњу плочу, док се данас за окретање углавном користи механички погон.
На колу се обликује жељени предмет, који се потом оставља на сунцу да се просуши. Када изгуби део влаге, на предметима типа сефидвар изводи се украс познат као „сузани“, односно игличасти мотив. Предмети типа рангиневар у овој фази се, уместо таквог украшавања, премазују унапред припремљеном глазуром.
Затим следи печење. Делимично осушени предмети морају се пажљиво распоредити у пећи, како би цела површина била равномерно изложена топлоти и како готова керамика не би постала крта.
Израда керамике од силикатне масе
Камен потребан за ову врсту керамике, познату као каши, допрема се из удаљене покрајине Казвин. При припреми масе додаје се и нешто стакленог праха како би се смањила могућност пуцања.
Ови предмети најпре пролазе кроз два печења. После хлађења на њима се изводе мотиви које је мајстор одабрао.
Бојење мејбодске грнчарије
За украшавање се користи поступак познат као „зир-ранги“, односно подглазурно осликавање. После наношења боја следи глазирање, за које се употребљава стакло.
Стакло се најпре уситни и самеље, а затим му се додају вода, трагантна гума и понекад бакарне струготине, тако да настане густа течност. Њоме се прекрива цела површина предмета, који се потом поново враћа у пећ.
Мотиви мејбодске грнчарије
Некада је украшавање керамике било веома напорно. Припрема боја од биљних сировина захтевала је велики труд, док је извођење мотива тражило искуство и вештину. Данас су, захваљујући развоју производње боја, грнчарима лако доступни зелени, плави, црни и црвени пигменти.
Ручно израђено од стране грнчара из Мејбода
На посудама се појављују бројни мотиви, међу којима су риба, „Хоршид-ханум“ — Сунчева дама, птичица или „чогург“, као и локални орнаменти познати под називима чит, камар, золф-е арус, кухдар, так-е носрат, таџ, једноставни и сложени мохарамати, кухаг, пич-е докаламе, сузани, чадишуг, панџе-фарси, ромб, кермани, машхади, канди или кандаг, кале-кучи, ханијуг, тахтеи и канде-тахтеи, базубанди и коњаник.
Најраспрострањенији су риба, Сунчева дама, чит и птичица, најчешће врабац.
Сунчева дама један је од најпрепознатљивијих украса мејбодске керамике. Представља топло и блиставо сунце овог краја. И други мотиви надахнути су свакодневним животом и историјом Мејбода.