Вез је један од традиционалних иранских заната, а његови основни материјали и алати су тканина, конац и игла. Захваљујући њиховој једноставности и доступности, ова уметност распрострањена је широм Ирана. У сваком крају добила је посебан израз, са различитим мотивима, бојама и бодовима.
Мамкански вез једна је од тих локалних традиција, препознатљива по сопственим особеностима. Због тога је 2011. године, односно 1390. године по иранском соларном календару, уписан на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана као наслеђе покрајине Источни Азербејџан.
Историја и привреда Мамкана
Мамкан се налази у округу Азаршахр и има око двадесет хиљада становника. Од Табриза је удаљен четрдесет два километра. Његови почеци везују се за доба Илханата, у XIII и XIV веку. Према појединим тумачењима, име града монголског је порекла и повезано је са владавином Монгке-кана, брата Хулагу-кана, над овим местом.
Мамкан је најпознатији по узгоју леблебија, али су у њему развијени и различити занати, међу којима су вез, израда метли и ткање тепиха. Захваљујући особеним мотивима, лепоти, чврстини и трајности производа, локални вез познат је и као „мамкан-дузи“.
Особености мамканског веза
Мамкански вез је врста украшавања тканине при којој се подлога прекрива бодовима од обојених нити, стварајући нову површину са сопственим бојама и мотивима.
Композиције углавном настају из маште везиље и представљају њено лично виђење природе. Најзаступљенији су цветни и биљни мотиви.
Овим занатом најчешће се баве жене и девојке у својим домовима, користећи разнобојно свилено предиво. Међу главним производима су подметачи за чаше, капе, различити одевни предмети, обућа и столњаци.
Начин рада мамканских везиља
За подлогу се обично користи црни дебит, врста памучне тканине, или црни сатен. Ради веће трајности додаје се постава од миткала, памучног платна.
Црна подлога омогућава да се лако уоче празнине између бодова и накнадно попуне. По завршетку рада око извезене површине остаје црни оквир, који наглашава боје и доприноси њиховој изражајности.
Користе се нити природне или вештачке свиле, односно вискозе или ацетата. Предиво се бира у три дебљине: танко, од шест нити, средње, од петнаест, и дебело, од тридесет нити. Остали прибор чине маказе, напрстак и обична игла дуга четири центиметра.
Мамканске везиље примењују различите бодове: ланчани, зупчасти рубни, причврсни, бод за опшивање ћебади, радијални и сатенски, односно пуни бод.
Пре почетка рада дебљина конца бира се према жељеном мотиву. Затим се дебит и миткал кроје у потребан облик и постављају са две стране танког листа папира, попут новинског. Миткал и папир, који чине унутрашње слојеве, једнаких су димензија, док је дебит са сваке стране већи за приближно два центиметра.
Следећи корак припреме је обрада ивице ланчаним бодом. Игла се провлачи са наличја на лице тканине, око пола центиметра од ивице, а конац се извлачи до краја. Затим се игла поново уводи са лица, на удаљености од неколико милиметара. Пре него што се конац потпуно затегне, игла се провлачи кроз насталу петљу. Поступак се понавља док се не обради цела ивица.
Потом почиње везење мотива у средишњем делу тканине, које се одвија у више фаза. Прецизност у свакој од њих даје мамканским производима, поред упечатљиве лепоте, посебну чврстину и финоћу. Употреба различитих бодова продужава време израде и захтева велико умеће.