Сизда бе дар

Ритуали и обичаји / Напуштање кућа тринаестог дана (сиздах бедар)

Последњи дан новогодишњег празновања одржава се 13. фарвардина. Тог дана, сагласно дугогодишњој традицији, људи напуштају своје домове и одлазе у природу, на ливаде и баште где уз зеленило дрвећа и текућу воду извора и потока проводе дан у весељу и радости. Иранци од памтивека практикују ову светковину.  У митским предањима, историјским списима и древним књижевним текстовима она се помиње као дружење с природом. Сваког тринаестог дана у месецу древни Иранци су се молили божанству кише за падавине које ће њиховој осушеној земљи подарити бујност, зеленило и живот. Веровало се да је тај дан благословен, и њиме се званично, након дванаестодневног празновања, завршавао крај новогодишње прославе.

Људи овај обичај практикују у добром расположењу и без икаквих друштвених стега, забављају се, певају и играју, прскају једне друге водом, а на гране дрвећа везују љуљашке и сушено воће. У подне, ту на трави, породице ручају и поједу оно што је остало од новогодишњих слаткиша и сувог и сушеног воћа. Новогодишње зеленило бацају у реку или у извор. Девојке, стасале за удају, удаље се од својих породица, седну на траву, у подножје траве ставе мало слаткиша, а траву изнад вежу у чвор, како би што пре пронашле драгог и удале се. Празник тринаестог дана се, попут норуза, прославља у Азербејџану, Таџикистану, Авганистану и Курдистану.

У иранском календару овај дан је именован као Дан природе и званични је празник.