Џабар Багчебан, посвећени учитељ деце оштећеног слуха у Ирану

Џабар Багчебан био је учитељ. Оснивач је првог вртића и школе за децу оштећеног слуха у Ирану.

 

Багчебан је рођен у Јеревану, главном граду Јерменије, 9. маја 1886. као Мирза Џабар Асгарзаде. Његово породично порекло сеже у Табриз. Џабаров таленат су неговали његови родитељи. Његов отац је, због свог интересовања за Фердосијеву поему „Шахнаме“ и приче древне иранске књижевности, такође привукао сина у овом правцу. Џабарова мајка је такође била песникиња. Пре него што је стекао име у области иранске културе и књижевности, Џабар је једно време радио за свог оца у породичној посластичарници. Са 15 година напустио је школу због финансијских проблема.

 

Био је посластичар, а бавио се и архитектуром. Поред тога објављивао је чланке у сатиричним часописима „Мула Насрудин“ и „Рода“. У Јеревану је допао затвора. Узрок ове невоље приписује се верским сукобима између муслимана и Јермена. Културне активности Џабара Багчебана почеле су из затвора. У затвору је писао недељне новине и слао их ван затвора на продају.

 

Промене у Багчебановом животу, понашању и говору после затвора су евидентне. Према речима његових рођака, затвор је изазвао суштинске промене у његовим мислима и уверењима. Багчебанова љубав је била филантропија, а његов циљ је био мир. Активно је ушао у област културе и социјалних односа у циљу напретка ове две вредности у друштву. Пут реформе друштва започео је од инфраструктуре и образовања жена и деце. Песме „Златни пехар“ (Qizilli Yapraq) и „Празничне новости“ (Bayramchliq) биле су његова прва дела за децу.

 

Багчебан је у почетку за себе изабрао псеудоним „Ајиз“. Постао је учитељ у Ирану и похађао наставу у Маранду, предграђу града Табриза. На часовима и по напретку његових ученика сви су схватили да је другачији од осталих наставника. Некада је предавао у школи Маранд Ахмадије. Његова посвећеност, укус и стручност отворили су му пут за напредак.

 

Багчебан је основао вртић „Дечја башта“ (Baghche-ye Atfal) у Табризу. Због тога је променио презиме из Асгарзаде у Багчебан, што у преводу значи 'баштован'. Његова љубав према образовању довела је до иновација у тој области. Написао је једноставан буквар за подучавање одраслих. Завршне радове оставио је деци. Правио је нове игре и занате, писао песме, поеме и драме. У своје позоришне представе је увео и музику. Посебну пажњу посвећивао је деци оштећеног слуха.

 

Идеја о подучавању деце оштећеног слуха почела је присуством глувог детета у школи у вртићу. Почео је без искуства. Да би подучавао глуве, измислио је „азбуку која се говори руком“. Ова азбука је заснована на карактеристикама звукова и облика слова. 

 

Оснивање „Заједнице за подршку наставницима“ и „Позоришне заједнице“ само су неке од његових активности у Табризу. У Табризу је писао и изводио критичке комаде, укључујући „Живот учитеља“ и „Тетка Гази“. 

 

Багчебан је отишао у Шираз из Табриза на позив секретара за културу покрајне Фарс и тамо основао обданиште „Шираз“.

 

Збирка поезије „Дечји животи“, драме „Вук и пастир“, „Стар и млад“ и „Госпођа Буба“ су нека од дела  насталих током његовог боравка у Ширазу. Његове критичке драме постале су познате у Ширазу. 

 

Напредак основног образовања, образовање деце са посебним потребама и пажња према дечјој култури и књижевности на почетка 20. века дугују укусу, интересовању, таленту и одговорности Џабара Багчебана. 

 

Године 1932. Багчебан се сели у Техеран где оснива основну школу за децу оштећеног слуха.

 

„Глуви телефон“ илити коштани слушни апарат, један је од Багчебанових изума. Овај слушни апарат преноси звук до центра за слух кроз зубе и кости лобање. 

 

Багчебанов „Приручник за подучавање алфабета“ користи се у настави у иранским основним школама од 1935. године. 

 

Оснивањем часописа за језике, своју нову методу наставе за децу поделио је са учитељима првог разреда и почео да формално обучава учитеље изузетне деце. 

 

Џабар Багчебан је преминуо 25. новембра 1966. године у 80. години живота.