570. године нове ере, Мека је дочекала највећи догађај у свемиру. Јер тада је рођено дете које ће променити ток историје.

 

Нема тог језика и пера који би могли да опишу величанственост личности попут Светог Посланика (с.а.в.с.). Не постоји особа у историји која у тој мери поседовала и врхунску чврстину и врхунску популарност. Комбинација савршених карактеристика свих пророка од Адама до њега самог. А шта му је била порука? Разбијање старих вредности и стварање нових, виших и племенитијих. А мисија му је била да изврши моралне задатке.

 

Где је и како живео посланик који је био врховна сила Арапског полуострва? Његова палата је имала неколико соба зиданих од блата, а његов престо и кревет били су комад дрвета прекривен палминим лишћем. Његова најбоља и највећа титула била је „Слуга Божији“. Имам Садик (а.с.) каже: „Седео је и устајао као слуга, јео је као слуга, и клањао је као слуга“.

 

Задивљујућа је величина емоционалне дубине и саосећајности Посланиковог срца. Једаред је нека старица кренула да му се обрати. Одједном је Посланик изашао из собе и стао испред ње. Све што је раније чула о њему, све приче о његовој величини и важности толико су деловале на њу да је задрхтала и занемела у његовом присуству. Посланик је осетио да је она занемела из страхопоштовања пред његовим карактером и славом, па јој је пришао једноставно и скромно, и са тоном понизности и искрености рекао: „Шта има мајко? Ја сам син оне жене из племена Курејш која је музла козе и овце“.

 

Када је ишао сокацима, постајао је једини пријатељ бескућницима и странцима којима нико није хтео ни здраво да каже. Понекад је виђао сиротињу како на земљи поред сокака простире своје убоге софре и једе хлеб. Погледао би их, сео на земљу с њима и радио што и они, а онда би се спријатељио с њима и позивао их к себи речима: „Дођите ви вечерас у наш дом“.

 

Једнога дана, Посланик и његова свита враћали су се са путовања и становници Медине су дошли да их дочекају. Један незнани радник је лопатом копао у близини. Када је видео да Посланик долази, отишао је и стао у ћошак иза гомиле. Није га уопште занимало да изађе напред и поздрави Посланика. Видевши да је народ дошао да га дочека, Посланик је иступио и руковао се са свима. А онда је видео да онај радник стоји иза свих и посматра. Посланик је прошао кроз масу и отишао до њега и руковао се са њим. Радник је остао збуњен и затечен, уопште није очекивао такав гест. Испустио је лопату и руковао се. Посланик се тргнуо јер је осетио нешто попут камена у руци. „Шта ти је с руком?“, упита он радника. „Ништа“, одговори радник. „Копам, радник сам, руке су ми прекривене жуљевима. Блато ми се на њима осушило“. Као одговор, Посланик му пољуби руку, подиже је пред својом свитом и рече: „Ово је рука којој никад не сме ништа зафалити!“ Како чудно то бејаше, Посланик на врхунцу моћи љуби руку незнаном раднику! И то у које доба, у каква времена, и у којој ситуацији? У доба у коме још увек ни помена нема ни о људским правима ни о праву радника. Пре 1.400 година, у примитивном и махом неписменом друштву.

 

Посланик је понекад знао да на све четири иде по селу и вуче децу у колицима. Његови другови су се саблажњавали: „Господине, не приличи вам то!“ Чак су му се и отворено ругали. А он је толико грлио и љубио своју децу да је један од његових пратилаца рекао: „Посланик се губи пред својом децом. Богами, мој син је већ порастао, а никад га у животу нисам пољубио!“ Посланик је то чуо и толико се згрозио да је рекао: „Никада неће видети милост од Бога онај који не искуси и не окуси љубав и не разуме шта су љубави и наклоност“.

 

Био је Посланик милости и љубави, зато се спомиње у Кур'ану у сури Ахзаб, ајет 21, као најбољи пример: „Ви у Алаховом Посланику имате диван узор за онога који се нада Алаховој милости и награди на ономе свету, и који често Алаха спомиње“.