18. септембар, Дан персијске поезије и књижевности и сећање на савременог иранског песника Шахријара

Културни центар Исламске Републике Иран у Србији 27. шахривара, односно 18. септембра, обележава Дан персијске поезије и књижевности и сећање на савременог иранског газелопојца, професора Шахријара.

Сејед Мохамад Хосеин Бахџат Табризи, познат под псеудонимом Шахријар (1906-1988, Табриз), био је веома вешт у писању поезије користећи различите песничке форме попут касиде, месневије, газела, кет'е, рубаије и слободног стиха у стилу Ниме Јушиџа. Међутим, од свих форми у којима је стварао, највише се прославио по својим газелима.

Најпознатија дела су му „Шахријаров диван“, „Хајдар Баба“ и  „Шахријар, сабрани стихови“.

Песма која следи, објављена у антологији савремене иранске поезије „Блистави звуци јутра“ од стране издавачке куће „Укронија“, а уз подршку Културног центра Ирана на персијском и српском језику, посвећена је свим љубитељима персијске поезије и књижевности.

Преводилац песме на српски језик је господин Петар Јаначковић.

 Дошла си, душу за те дајем, али сада зашто?

 Кад с ногу сам пао, о неверна, сада зашто?

 Дошла си к'о лек јунаку, но после смрти дође,

 Срце камено, што раније не хте, сада зашто?

 Нема живот времена за твоје данас-сутра,

 Кад само данас твој сам гост, сутра зашто?

 Лепотице, лепоти твојој своју младост дадох,

 Сад младима лепа буди, мени зашто?

 Ех, у животу овом кратком, ништавном,

 Мало си за луду љубав моју знала, зашто?

 Чежња моја Фархадова погну главу од питања:

 Усне ти слатке , одговор надмен и горак, зашто?

 О ноћи растанка, што у теби не склопих ока,

 Поспаној ми срећи успаванку певаш, зашто?

 Док небо заљубљене раставља,

 Што се свет не распада чудим се ја, зашто?

 Кад с јесени растају се цвет и славуј тужни,

 Тад ћутање је оданост, сва та вика зашто?

 Еј песниче, без вољене ниси на пут смео;

 Овим путем Судњег дана сам путујеш, зашто?