Амир ал-Му’минин Али ибн Аби Талиб (а.с.), први имам шиита, рођак и зет пророка Мухамеда (с.а.в.с.), супруг хазрети Фатиме Захре (а.с.) и отац имама Хасана и имама Хусеина (а.с.). Његови родитељи су били људи који су Часног Посланика (с.а.в.с.) одгајали у његовој младости са много привржености и љубави и који су Часном Посланику (с.а.в.с.) пружали више љубави него властитој деци. Имам Али био је први човек који је веровао у Посланика ислама и увек му је био пријатељ и помагач. Те предивне особине као и црте личности и преданост вери били су разлог због којег је Часни Посланик (с.а.в.с.) своју вољену најмлађу кћерку хазрети Фатиму Захру (а.с.) удао за хазрети Алија (а.с.).

 

Посланик (с.а.в.с.) га је именовао за свог наследника по Божијем наређењу и позвао народ на оданост њему, али након Посланикове смрти 11. хиџретске године, неки су се самовољно оглушили о ову наредбу и заклели се на верност Абу Бекру као калифи муслимана. Овај инцидент је довео до тога да је имам практично стигао до халифата тек 35. године по Хиџри након трећег калифе Османа. Током своје владавине доследно се борио против неправде. Мученички је пострадао 40. хиџретске године (661. године по грегоријанском календару) на 21. дан месеца рамазана (који ове године пада 1. априла) у 63. години, када га је на јутарњој молитви мучки убио Ибн Мулђам Моради, припадник једне од противничких група.

 

Питање његовог калифата је питање због којег су муслимани подељени на шиитску и сунитску деноминацију. Шиити сматрају да је Имам Али (а.с.) непосредни калифa односно вођа муслимана после Посланика, док га сунити сматрају четвртим калифом после Часног Посланика (с.а.в.с).