Преписивање књига, древна уметност улепшавања књига у Ирану

У далекој прошлости и пре проналаска штампарске индустрије, ручно преписивање књига било је најважнији начин умножавања књига и преношења научних концепата, тренд који су Иранци претворили у уметност.

 

 

Преписивање књига у Ирану су ширили манихејци, хришћани и Јевреји током Сасанидске ере. Манихејци су у то време били пионири уметности преписивања књига. У Туркестану у Кини пронађене су неке књиге које су укоричене око 8. и 9. века по Хиџри (15. век нове ере).

 

Након проналаска папира од стране Кинеза, овај проналазак је представљен у Самарканду 740. године нове ере и постепено је употреба папира у исламским земљама постала толико популарна да је у 10. веку по Хиџри (17. век нове ере) почео масовно да се производи у Багдаду. Истовремено, у Ирану је напредовала техника производње папира, у којој су коришћени локални минерали.

 

 

Преписивање књига је подразумевао преписивање текста књиге руком, а затим су њене странице бивале украшене на различите начине. Коначно, странице књиге су увезиване и стављане у чврсти повез.

 

Свака књига је бивала украшена дизајном који се обично користи у уметности илуминације рукописа. Поред улепшавања књиге, овај рад је пружао могућност представљања спонзора или аутора књиге.

 

 

У процесу преписивања књига су коришћене различите биљне и минералне боје. Међу сировинама које су се користиле за добијање тражених боја били су минијум (црвена земља), цинобер, жути окер, жути арсен, бела креда, венецијански церус, плава рђа (бакарна рђа), зелени мермерни прах, и лапис лазули који је био скупљи од осталих материјала. Ови пигменти су мешани са неким природним растварачима и уметник их је користио за сликање четкицом од мачје или видрине длаке.

 

За припрему корица користили су кожу козе (спољни део) и овчију кожу (унутрашњи део). Понекад би кожа која се користила на корицама књиге имала неколико прореза за приказ слика.

 

 

Неки томови су рађени у веома великом броју примерака по налогу краљева или државних службеника. У прошлости су постојале преписивачке радионице које су се бавиле куповином и продајом таквих књига, а писари су били поштовани људи.

 

 

Тачан датум почетка преписивања књига у Ирану није познат, али неки истраживачи верују да рукописи из доба Сасанида откривени у граду Естархру доказују да ова уметност датира из тог доба.

 

Након ислама, преписивање књига је био широко распрострањено у Ирану, а неке копије које су направили ирански уметници из 10. и 11. века нове ере чувају се у чувеној библиотеци музеју „Честер Бити“ у Даблину. У Истанбулу се чува и копија Часног Кур'ана украшена роговима антилопе. Ова књига је настала 972. године нове ере, а њена позадина је дизајн налик на ромбоидну шаховску таблу, са исцртаном ружом на пресеку карираних поља. Постоји још један примерак Часног Кур'ана са сличним дизајном на коме је на пресецима карираних поља нацртан древни симбол свастика, који подсећа на дизајн Пазирик (који припада периоду Ахеменида).

 

 

За време владавине династије Илкханата (13. и 14. век нове ере), угаони дизајн, дизајн звезда, свастике и обрасци у облику бадема коришћени су у различитим деловима књиге, а дизајн длана је коришћен за корице. Постава и корице су такође дизајнирани са утиснутим шарама арабеске. Обично се злато наносило на књигу у облику праха или се користило као сировина за атрактивно украшавање страница, ивица, или корица.

 

Од почетка 14. века нове ере, са доласком шарених тканина са истока, иранска уметност и занати су такође били под утицајем кинеских шара. Употреба кинеских облачастих прстенова приписује се Тимуридској ери (14. до 16. век нове ере). Током овог периода, утискивање различитих слика постало је популарно међу преписивачима књига у Ширазу. Комбинација кинеских стилова и тема са стилом повеза Илкханата, који је почео у Багдаду, повећао је разноврсност боја и мотива у повезима књига и постао познат као Џалаири стил.

 

Касније је у Јазду коришћен имитативни стил у коме је изабран уравнотежен дизајн и утиснуте слике животиња. Уметници Табриза и Херата такође су креирали нове дизајне у блиској сарадњи једни са другима, у којима је арабеска обилно видљива. У школи у Табризу боје су биле јаче и тамније, а обилато су коришћене плава, златна, црна, бела, зелена и смеђа.

 

Употреба људске форме у дизајну корица књиге поезије, коју је први пут након доласка ислама у Иран – у првој половини 15. века нове ере – употребила песникиња по имену Ђахан Хатун, означила је почетак нове етапе у преписивачкој уметности. У овом дизајну, крунисани мушкарац је клечао и разговарао са женом. Људске фигуре украшене златом и сребром, које нису биле сличне украсима у кинеском стилу, створиле су нови метод преписивачке уметности под називом Мозафари стил, који је постао популаран у западном Ирану и вероватно у Хамедану. Крајем Тимуридске ере, употреба приказа Симорга, пандана Фениксу, на корицама књига постала је прилично уобичајена.

 

У доба Сафавида (почетак 16. века до средине 18. века) постао је популаран нови стил, у којем су слике биле утискиване великим печатима. Обично је садржај био веома ситан, а поједини детаљи су касније уцртавани у главни дизајн. На тај начин су рамови били интарзирани шкољкама или металом или су украшавани позлатом. Укус Иранаца у овом периоду навео је преписиваче да користе шарене украсе на корицама, ивицама, облогама и завршним страницама. На овај начин, постали су прилично популарни деликатни позлаћени папири у којима су цветни и биљни дизајни, постављени на плаву, црвену, зелену, наранџасту или црну позадину, изгледали као таписерија.

 

Неки краљевски рукописи из овог периода, који су позлаћени у Табризу, јасно показују утицај хератског стила. Обично је претеривање у украсима било толико да би недостајало простора за завршетак посла. У Табризу је у том периоду коришћена глазура и неке врсте смола за фарбање и лакирање, а позадине су дизајниране у златној, црвеној и зеленој боји.

 

Слика краља који седи на престолу у врту са анђелима који лете изнад његове главе и дворјанима који га забављају обилно је коришћена у делима преписивачке уметности из доба Сафавида.

 

 

Након 18. века, позлаћени дизајни су изгубили своју јасноћу, а обиље детаља засенило је главну тему. Крајем 18. века европски дизајн је утицао на иранску уметност преписивања књига, тако да се у копијама насталим у овом периоду могу видети неки нови мотиви, као што је низ листова артичоке, украс који потиче из коринтског стила старогрчке архитектуре.

 

Иако су главни елементи корица, као што су ивица и медаљони квадратног облика, и даље коришћени, употреба нових типова завршних страница који нису били тако чврсти открила је утицај Европе на иранску уметност преписивања књига.

 

Овај утицај Европе појавио се током Зандске ере (крајем 17. века нове ере) и наставио се до периода Каџара (18. и 19. век нове ере). Током ере Каџара, лакирани прикази дворских и сцена битака, који су рађени у реалистичком стилу, пронашло је пут у преписивачку уметност. Наравно, ни кинески стилови нису били заборављени током овог периода, а корице украшене лакираним сликама у европским бојама на шареној позадини биле су добродошле код читалаца.

 

Са појавом штампарске индустрије у 20. веку, иранска уметност преписивања књига постала је застарела, иако су је и тада у неким деловима Ирана неки уметници одржавали живом као један од аспеката иранске културе.