Управо завршени Сајам туризма у Београду обиловао је мноштвом понуда, за свачије укусе и планове, а међу интересантним дестинацијама за заљубљенике путовања широм капе земаљске, свакако је и Иран.

 

Тим поводом портал „Кућа добрих вести“ објавио је инспиративан текст под називом ,,Иран у мојим очима" који говори о лепотама и култури ове земље, из пера професорке Муне Јусуфспахић, високог стручњака за Исламске науке, која је и оснивачица и председница удружења „Креативна Актив жена“:

 

„Када склопим очи и помислим на Иран, пред мојим унутрашњим погледом заиграју боје: тиркизно плава купола џамије Шах, златни одсјај сунца на древним рушевинама Персеполиса, дубоко црвена перзијских тепиха. Чујем шапат ветра који носи мирисе шафрана и ружа кроз уске улице базара. Иран је за мене земља контраста и мистерије, место где се прошлост и садашњост преплићу у сложеном плесу традиције и модерности. Овим радом желим да отворим врата у свет који често видимо кроз искривљено огледало медија и предрасуда. Иран није само географски појам или политички ентитет - он је живи мозаик култура, идеја и снова. Кроз ово путовање, надам се да ћу открити не само Иран, већ и нови начин гледања на свет око нас, где разлике постају мостови, а не препреке.

 

 

Замислите да можете да дотакнете зидове времена. Под вашим прстима, храпави камен Даријевог престола у Персеполису прича причу стару 2500 година. Овде, у срцу древне Персије, рађала се цивилизација која ће оставити неизбрисив траг на лицу света. Персијско царство није било само политичка сила - било је то царство идеја. Из ових пустињских пространстава потекле су филозофије које су обликовале људску мисао, од зороастризма до исламског мистицизма.

 

Песници попут Румија и Хафиза певали су о љубави и мудрости језиком који и данас одзвања у срцима људи широм света. Кроз векове, Иран је био мост између Истока и Запада, тачка сусрета цивилизација. Овде су се укрштали путеви свиле и зачина, али и идеје и веровања. Персијска уметност и архитектура инспирисале су градитеље од Индије до Шпаније, стварајући нове форме лепоте које превазилазе границе култура.

 

Али историја Ирана није само прича о слави и достигнућима. То је и прича о освајањима, поразима и поновним успињањима. Од Александра Великог до монголских хорди, Иран је преживео таласе освајача, сваки пут се издижући из пепела, попут митске птице Симорг, јачи и мудрији. Ова богата историјска таписерија чини Иран јединственом лабораторијом људског искуства. Она нас учи да цивилизације не нестају - оне се трансформишу, прилагођавају и настављају да живе кроз идеје које су створиле. У том смислу, древна Персија и даље живи, не само у музејима и књигама, већ у срцима и умовима људи.

 

 

 

Замислите да сте ушли у врт чула, где сваки цвет представља делић иранске културе. Овде, речи плету таписерије значења, а боје певају песме старе хиљадама година. У срцу овог врта стоји персијска поезија, вечни извор лепоте и мудрости. Замислите Омара Хајама како седи у сенци чемпреса, претачући тајне универзума у четворостихове. Његове речи о пролазности живота и радостима тренутка путују кроз векове, додирујући душе од Техерана до Токија, од Београда до Буенос Аиреса. А тек Руми - његов плес речи о божанској љубави завртео је свет у екстатичном вртлогу. Његови стихови су као капи росе на латицама руже - једноставни, а опет пуни дубине која одражава читав космос. Ова поезија није само уметност - она је начин живота, филозофија која учи да је љубав срж свега постојећег.

 

Пређимо сада погледом на архитектуру - те камене поеме које пркосе гравитацији и времену. Плава купола џамије Исфахан није само грађевина - она је небески свод спуштен на земљу, место где се спајају материјално и духовно. Сваки мозаик, свака арабеска је пажљиво исписано слово у књизи лепоте коју Иран исписује вековима. А тек теписи! Сваки чвор на перзијском тепиху је сећање, прича, сан. То су мапе имагинарних вртова, прозори у светове који постоје само у машти ткача. Када ходате по перзијском тепиху, не газите по тканини - ви путујете кроз време и простор, кроз легенде и митове уткане у сваку нит. Иранска уметност није статична реликвија прошлости - она је жива, пулсирајућа сила која се непрестано обнавља. У радовима савремених иранских уметника видимо како се древни мотиви преображавају, како се традиција суочава са изазовима модерног доба. Ова динамична тензија између старог и новог чини иранску културу не музејским експонатом, већ живим, дишућим организмом који наставља да инспирише и изненађује. У овом врту иранске културе, сваки цвет има своју причу, свој мирис, своју боју.

 

Заједно, они стварају симфонију чула која нас подсећа да лепота нема граница, да уметност говори универзалним језиком који сви можемо разумети, ако само отворимо срца.

 

 

 

Замислите да стојите на раскрсници времена. Иза вас се протежу миленијуми историје, а испред вас пулсира ритам 21. века. То је савремени Иран - земља где се прошлост и будућност сусрећу у узбудљивом, понекад турбулентном загрљају. Техеран, престоница овог контраста, је град где минарети џамија бацају сенку на стаклене фасаде модерних зграда. У кафићима скривеним у тихим улицама, млади програмери развијају апликације док испијају традиционални чај. Овде, традиција није окамењена прошлост, већ живи ентитет који се непрестано преобликује у дијалогу са садашњошћу. Замислите сада иранску младост - више од половине становништва млађе је од 30 година. Ова генерација, рођена након Исламске револуције, носи у себи јединствену мешавину дубоког поштовања према традицији и нестрпљиве жеље за променама. Они су дигитални номади заробљени у физичким границама, чији умови путују интернетом док им тела остају код куће.

 

Њихови снови и аспирације су универзални - жеља за слободом изражавања, за приликама, за повезивањем са светом.

 

 

У уметности савременог Ирана видимо ову тензију између старог и новог. Филмови иранских редитеља, попут дела Асгара Фархадија, освајају светске фестивале својом интимном, а опет универзалном причом о људским односима у друштву које се мења. Савремени ирански уметници користе традиционалне форме калиграфије и минијатуре да изразе модерне идеје, стварајући дела која су истовремено дубоко иранска и глобално релевантна.

 

Ипак, ова транзиција није без изазова. Савремени Иран је и земља парадокса, где се строга верска правила сударају са жељом за личном слободом, где економске санкције коче амбиције технолошки писмене генерације. Али управо из ове тензије рађа се јединствена креативност и отпорност која дефинише савремени ирански дух.

 

 

Замислите Иран као огромни котао у којем се топе и мешају елементи прошлости и садашњости, традиције и иновације. Из овог котла израња нова легура - идентитет који је истовремено дубоко укорењен у богату персијску културу и отворен према изазовима глобалног света. То је Иран данас - земља која стоји на прагу будућности, али никада не заборавља одакле је дошла. У реду, наставићемо са четвртом и последњом тачком главног дела: 4. Иран као метафора за премошћавање разлика: Замислите мапу света, не као политички цртеж граница, већ као живописну таписерију култура. У срцу те таписерије лежи Иран, попут драгог камена који својим фацетама рефлектује светлост са свих страна света. Иран није само географска чињеница - он је жива метафора за могућност повезивања наизглед непомирљивих светова. Смештен на раскрсници цивилизација, он је вековима био тачка сусрета Истока и Запада, Севера и Југа. Ова земља је попут моста који спаја обале различитости, позивајући нас да пређемо преко понора неразумевања и страха од непознатог. Замислите персијски тепих као симбол овог премошћавања. Свака нит у том тепиху је прича - о трговцима који су путовали Путем свиле, о филозофима који су размењивали идеје, о уметницима који су позајмљивали мотиве и технике.

 

Иран је одувек био место где су се различите културе сусретале, мешале и трансформисале, стварајући нешто ново и јединствено. У савременом контексту, Иран наставља да игра ову улогу посредника. Упркос политичким тензијама, иранска дијаспора широм света гради мостове разумевања. Ирански студенти на западним универзитетима, уметници који излажу у галеријама од Њујорка до Токија, писци чије књиге освајају срца читалаца на свим континентима - сви они су амбасадори једне културе која одбија да буде ограничена политичким границама.

 

 

Али можда најважнија лекција коју нам Иран пружа је она о сложености и нијансама. У свету склоном поједностављивању и поларизацији, Иран нас подсећа да стварност никада није црно-бела. Он нас учи да тражимо лепоту у парадоксу, мудрост у контрадикцији, јединство у различитости. Замислите Иран као призму кроз коју посматрамо свет. Када светлост прође кроз ту призму, она се не само прелама, већ и обогаћује, откривајући спектар боја које иначе не бисмо видели. Тако и наш поглед на свет, пролазећи кроз „иранску призму“, постаје богатији, нијансиранији, хуманији. У доба када се чини да зидови између култура и народа постају све виши, Иран стоји као подсетник да су мостови не само могући, већ и неопходни. Он нас позива да преиспитамо своје предрасуде, да проширимо своје хоризонте, да тражимо оно што нас спаја, а не оно што нас раздваја. Иран, у својим многим манифестацијама - историјским, културним, савременим - није само земља или нација. Он је идеја, позив на дијалог, на разумевање, на пријатељство које превазилази границе. У том смислу, „Иран у мојим очима“ није само поглед на једну земљу, већ и поглед на свет какав би могао бити - свет где различитост није претња, већ прилика за раст.

 

 

Док затварамо ову кратку, али богату шетњу кроз Иран - његову историју, културу, савременост и симболичко значење - не можемо а да се не запитамо: шта ова земља значи за нас, овде и сада?

 

Иран, са свом својом сложеношћу и контрадикцијама, није само географски ентитет или политички појам. Ово путовање кроз „Иран у мојим очима“ није било само истраживање једне земље. Било је то путовање кроз идеју о томе шта значи бити хуман у свету разлика. Иран нас учи да је управо у тој разноликости - језичкој, културној, филозофској - скривено наше највеће богатство као врсте. Када размишљамо о пријатељству без граница, не можемо а да не видимо Иран као инспирацију. Јер шта је пријатељство ако не мост који градимо преко понора неразумевања? Шта је пријатељство ако не спремност да видимо свет очима другог, да чујемо мелодију у језику који не разумемо, да нађемо лепоту у непознатом? Иран нас позива да будемо градитељи мостова, а не зидова. Позива нас да у сваком странцу видимо потенцијалног пријатеља, у свакој непознатој култури прилику за учење и раст. Он нас подсећа да су најчвршћа пријатељства често кована управо у ватри разлика, јер нас терају да преиспитамо своје претпоставке, проширимо своје хоризонте, обогатимо своје разумевање света. Нека нам зато „Иран у мојим очима“ буде не крај, већ почетак. Почетак путовања ка свету где пријатељство заиста не познаје границе. Свету где разлике нису препреке, већ степенице ка вишем разумевању. Свету где свако од нас може бити мост, спајајући обале различитости у једну богату таписерију људског искуства. Јер на крају, није ли то суштина пријатељства без граница? Није ли то суштина онога што нас чини људима? Нека нам Иран буде инспирација на том путу. Нека нам буде подсетник да је свет, упркос свим својим поделама, ипак једно - баш као што су све нити у перзијском тепиху, иако различите, део једне величанствене целине.“

 

 

Професорка Муна Јусуфспахић у својој романсираној биографији наводи да је „у срцу Београда, на размеђу Истока и Запада“, започела њена животна прича:

 

„Рођена сам у породици која је у себи носила древну мудрост египатских пирамида и топлу гостољубивост босанских авлија. Наш дом био је живи мозаик култура, место где су се сусретале цивилизације, стварајући јединствено наслеђе које сам упијала свим чулима.

 

Моје детињство било је обасјано љубављу према писаној речи. Још пре него што сам научила да читам, књиге су ме привлачиле попут магнета. Странице испуњене причама биле су мој први прозор у свет маште и знања. Отац, мудри учитељ живота, усадио ми је непроцењиву лекцију - да је учење доживотно путовање, а не одредиште.

 

Младост ме је одвела у Сарајево, град на размеђу светова, где сам у исламској школи, јединственој на Балкану, стекла темеље свог формалног образовања. Но, жеђ за знањем одвела ме је даље, преко мора, до древног Каира. На престижном Ал-Азхару, под сводовима вековне мудрости, мој ум и душа су процветали. Тамо сам спознала јединство у различитости, спријатељивши се са људима из свих крајева света.

 

Љубав ме је спојила са човеком чије је срце куцало у ритму две земље - Египта и Либије. Наш брак био је мост између култура, а наша путовања прилика за дубље разумевање света. Посебно ме је очарала Либија - земља где се пустињски песак љуби са Медитераном. У тишини пустиње, под звезданим небом, доживела сам епифанију о својој маленкости пред величанственошћу универзума.

 

Благословена сам мајчинством, најплеменитијом улогом коју живот може подарити жени. Моја два детета су моји најдрагоценији дијаманти, брушени љубављу и образовањем. Кроз њих сам изнова открила свет, учећи да је мајчинска љубав најмоћнија сила промене у друштву.

 

Животни пут ме је поново довео у родни Београд, овог пута са мисијом. Оснивањем удружења „Креативна жена“ и радом у београдској медреси, настојим да будем мост разумевања, карика која спаја различитости. Верујем да је наша дужност да будемо светионици знања и разумевања у често узбурканом мору незнања и предрасуда.

 

Мој живот је попут књиге исписане на различитим језицима, са поглављима која се простиру од Балкана до Блиског истока. Свака страница је лекција о љубави, разумевању и важности образовања. Кроз своје активности - предавања, трибине и дружења - тежим да градим мостове међу људима, верујући да је у разноликости наша највећа снага.

 

Ова животна прича није само моја - она је део веће таписерије људског искуства. Она говори о моћи образовања да трансформише, о снази културе да обогати, и о неопходности дијалога да повеже. Док настављам своје путовање, надам се да ћу инспирисати друге да цене своје корене, да шире крила знања и да граде мостове разумевања у нашем сложеном, али предивном свету.“