Историја спомиње личности чије врлине, узвишени морални статус, духовна снага и непорочност обасјавају сва времена, не само прошла и садашња, већ и она која ће тек да наступе, ни најмање не губећи свој исконски сјај. Такве личности су путокази, светионици која обасјавају уске и кривудаве стазе овоземаљског постојања, извори наде и утехе уцвељених, поробљених, потлачених и неутешних. Њихов број је мали, и о њима је тешко говорити. Тешко јер је скоро немогуће сагледати, вредновати и сажети у једно све њихове особине, врлине, све стране њихових личности. У овом случају та личност је жена, Фатима (а.с.), ћерка Божијег посланика Мухамеда (с).

 

Фатима (а.с.) рођена је 20. џемади-л ухре 5. године по почетку посланства, односно 615. године. Фатимин отац, Мухамед бин Абдулах (с) био је последњи Божији посланик, Печат посланства и најчасније створење које је икада корачало земаљским пространствима. Фатимина (а.с.) мајка је Хатиџа, ћерка Хувејлидова, једна од најчаснијих жена племена Курејш,  прва која је примила ислам и потом сав свој огроман иметак ставила на располагање исламу и муслиманима.

 

Фатима је била Мухамедово (с) најдраже дете. У једном предању се преноси да је он рекао да је она једна од четири најбоље жене. Живела је скромно и сиромашно. Сама је обављала кућне послове. Једном, када више није могла да поднесе тешке послове које је обављала, обратила се свом оцу да јој нађе слушкињу која ће јој бити испомоћ, што је он одбио уз објашњење да се сирочићима палих бораца са битке на Бедру мора посветити већа пажња него њој. Фатиму (а.с.) су страшно погађале ружне ствари које су неверници чинили њеном оцу.

 

Аиша, друга супруга Божијег посланика (с) каже да је Фатима (а.с.) по понашању и особинама била најсличнија Мухамеду (с). Била је скромна и стидљива. Због сиромаштва она и њен супруг Али често су знали да заноће гладни. Једном приликом три дана за редом у месецу рамазану је давала своју храну просјацима који су јој долазили на врата и сама остала без оброка. О томе је објављена једна кур’анска сура: “…Они су завет испуњавали и плашили се Дана чија ће коб свуда присутна бити, и храну су давали – мада су је и сами желели – сиромаху и сирочету и сужњу. “ (76:7-11).

 

Увек је давала предност другима у односу на себе, па је тако једном приликом нову кошуљу коју јој је на дан венчања поклонио њен отац, поклонила просјаку који јој је закуцао на врата тражећи милостињу, јер се сетила ајета из Кур’ана у коме Узвишени Бог каже да „никада добру нећете стићи све док не подарите оно што вам је драго,“ а за себе задржала једину стару и похабану кошуљу коју је имала. Знала је да целу ноћ проведе у богослужењу и моли се за вернике и вернице тражећи од Бога да им подари добро, а кад је упитају зашто ништа не тражи за себе, одговори: „Комшија има предност.“

 

У исламском предању Фатима (а.с.) се помиње под девет имена која објашњавају њен високи положај.

 

Названа је ФАТИМА, односно она која одбија од ватре, према речима Божијег посланика: „Заиста, моја кћерка је названа Фатима зато што ће Узвишени Бог њу и онога ко њу воли удаљити од ватре (пакла);

 

– ЕЗ ЗАХРА, блистава, у складу са предањем које се преноси од имама Садика (а.с.): „Када би се Посланикова кћи молила у михрабу њена светлост је осветљавала небеса, као што светлост звезда обасјава становнике Земље“;

 

– ЕЛ БАТУЛ,  јер се посветила Узвишеном Богу и зато што јој је Он дао више лепоте, части и доброте него другим женама;

 

– име ТАХИРА, чиста, очишћена, дугује објави часног Кур’ана о прочишћењу: „У кућама својим боравите и лепоту своју, као у давно паганско доба, не показујте, и молитву обављајте и зекат дајите, и Бога и Посланика Његовог слушајте! Бог жели да од вас, о породицо Посланикова, грехе одстрани, и да вас потпуно очисти.“ (33:33) ;

 

– име  СИДИКА значи „она из које не излази ништа доли сушта истина“;

 

– ЗАКИЈА, односно непорочна, јер је била чиста и ослобођена од свих грехова;

 

– МУБАРАКА, односно благословљена због обилног благослова којим је била почашћена;

 

– РАЗИЈА, задовољна Божијом одредбом;

 

– МАРЗИЈА, она којом је Бог Свевишњи задовољан;

 

– МУХАДИСА, она која прича са анђелима.

 

– УМ АЛ-ЕБИХА значи „очева мајка“, а тако ју је описао њен часни отац, последњи Божији посланик (с) који је у њеном друштву проналазио смирај као што дете проналази смирај у друштву своје мајке. Фатима (а.с.) је увек била ослонац своме оцу – и док је била у његовој кући, и након удаје. Била му је ослонац након упокојења његове супруге, а њене мајке, Хатиџе. Чинила је све како би помогла своме оцу и како би он био миран и спокојан. Видала му је ране задобијене у бојевима и тешила га је када би га противници повредили својим отровним језицима.

 

Фатима (а.с.) се појављује као  ореол око лика свих потлачених, који су  се касније појављивали као најшири слојеви у исламу. Сви које су узурпирали, били мучени и пропатили, сви они чија су права кршена и који су жртвовани под притиском и који су преварени, за свој поклич су узели име Фатима. Фатима (а.с.) је жена какву ислам жели да жена буде. Концепт њене личности исцртао је сам Посланик (с). Истопио ју је и прочистио у ватри тешкоћа, сиромаштва, отпора и дубоког схватања. Она је симбол свих различитих димензија жене. Симбол кћери када је поред свог оца. Симбол супруге поред свог супруга. Симбол мајке поред своје деце. Симбол одговорне жене која се бори у суочавању са својим временом и судбином свога друштва. Она сама је водич, другим речима, изузетан пример некога кога треба пратити,  идеални тип жене и неко ко је узор свакој жени која жели да „постане своја“ по сопственом избору. Она одговара на питање како бити жена са њеним чудесним детињством, њеном сталном борбом и отпором на два фронта, спољашњем и унутрашњем, у дому њеног оца,  у дому њеног супруга, у њеном друштву, у њеним мислима и понашању у њеном животу. У њену личност биле су усађене све особине које човека чине човеком. Сви аспекти који потенцијално могу бити остварени у човеку као људском бићу били су оваплоћени у Фатими-Захри као једној жени. Њена личност обједињавала је пунину – савршенство збиље једне жене, али и збиљу човека као крунског Божијег створења. Завршићемо стиховима др. Али Шери’атија о хазрети Фатими: