Половином фебруара 2023. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду с највишом оценом (10) одбрањен је мастер рад Амре Халиловић под насловом „Развој савремене персијске поезије у делима Ниме Јушиђа и његових наследника“. У комисији за одбрану биле су менторка проф. др Ема Миљковић, управница Катедре за оријенталистику, и проф. др Мејсун Гарајбе Симоновић.

 

Амра Халиловић у свом мастер раду напомиње да персијска поезија појавом Алија Есфандијарија, касније познатијег као Нима Јушиђ (1897–1960), доживљава озбиљну реформу. Његова песма „Афсане“ објављена 1922. године, иако најпре недовољно прихваћена од стране књижевних критичара и културне и академске јавности, ипак врло брзо заузима посебно место у срцима заљубљеника у поезију. Нима је заправо с намером написао ову песму која није поштовала разне принципе из метрике класичне персијске поезије. Веровао је да су емоције савремених песника виталније и личније од оних из ранијих периода, те да због тога песник нема ни времена ни потребе да своје емоције ставља у класичне калупе, да им проналази моделе римовања па да их тек онда изрекне. Тако нешто би отежавало процес изношења његових идеја и емоција, а гдекада би чак и спречило да се то осећање песника аутентично пренесе. Поезија је у његовим очима морала да очува само своју тајанственост, и ништа више од тога. Метрику је требало да створи сваки песник понаособ, као што је стварао и садржај саме поезије. Па тако, сасвим је природно да неки стихови буду дужи од других, да се неки римују, други не, да неки имају више симбола и метафора, други мање. Све је то зависило од тренутног стања и осећања самога песника. Јер поезија је била начин да он чисто и без икаквог додатног уоквиравања пренесе своје личне емоције и мисли.

 

На тај начин, пише ауторка овога рада, Нима је са својом песмом „Афсане“ направио велику реформу у структури персијске поезије. Преостало му је да ту реформу унесе и у сам садржај. А то ће учинити у својим каснијим песмама, међу којима је и песма „Посао ноћног мотрача“. У класичној поезији је углавном било речи о универзалним вредностима. Врло ретко се догађало да песник преноси своје личне импресије. Чак и када се говорило о конкретном догађају или легенди, закључак би био универзалне природе. Нима је и у том сегменту направио велику реформу. Његове песме су биле потпуно личне, говориле су о његовим осећањима, боловима и надањима, који се можда другим читаоцима неће никада догодити. Песма „Посао ноћног мотрача“, рецимо, може да се догоди само ноћним мотрачима на пољима пиринча на северу Ирана. Но, емоције које се у тој песми преносе, иако су личне, могу да покрену и многе друге читаоце, па ће свако од њих ту песму доживети на специфичан начин.

 

И тако, Нима је успео да предложи нову слику персијске поезије, која ће се касније називати „новом поезијом“, односно „ше’ре ноу“, која ће још увек бити персијска, која ће у себи имати и те како много елемената иранске националне свести, али која ће ипак бити под утицајем европске поетске традиције. Ипак, овај његов подухват не би био трајан да није било његових следбеника у каснијим генерацијама, који не само да су Нимину идеју очували и одржали виталном, већ су је умногоме и унапредили. Међу њима треба посебно истаћи Сохраба Сепехрија, Ферејдуна Моширија и Хушанга Ебтехаџа.

 

У овом мастер раду преносе се неке од главних песама поменутих песника, па се на конкретним примерима показује њихова доследност Ниминим идеалима, а то су слободан поетски стил и потпуни персонализам у поезији. На тим примерима је очигледно да сваки од ових песника на своја дела ставља свој лични печат. Сохраб је био утописта, па је врло често писао о изгубљеном граду иза мора и о томе да мора да пође према својим идеалима. Мошири је желео да понуди посебан поглед на љубав, који ће бити персоналан али који неће бити оптерећен телесним ограничењима. Ебтехаџ је, с друге стране, био песимистички оријентисан, те је на појаве око себе гледао с благом дозом критичности.

 

Амра Халиловић на крају закључује да су данас у Ирану живе и сасвим поштоване и класична и савремена поезија, коју називају „новом или Нимином поезијом“. И обе врсте поезије су готово подједнако учестале.

 

Подсећамо да ауторка овога рада већ дуже време истражује историју персијске поезије и књижевности. У претходним годинама предаје персијски језик на Ал Мустафа интернационалном универзитету, а објавила је и роман „На крилима феникса“, који инспирисан Атаровом причом о фениксу, као о јединственој манифестацији мноштва, настоји да нашим читаоцима представи источну културу и традицију.