Књижевни сусрет у част иранских песника Хафеза и Румија одржан је уочи Дана сећања на Хафеза у петак увече, 10. октобра, у просторијама Српског књижевног друштва у Београду. Сусрету је присуствовала група поштовалаца иранске културе и љубитеља персијског језика и књижевности, као и група Иранаца који живе у Београду.

 

На овом књижевном сусрету о два великана персијске књижевности излагали су председник Српског књижевног друштва др Ненад Милошевић, иранолошкиња, списатељица и професорка персијског језика др Амра Халиловић, преводилац за персијски језик Петар Јаначковић, саветник за културу и директор Културног центра Исламске Републике Иран у Београду Амир Пурпезешк, студенткиња из Ирана Захра Алидусти и Амир Али Касем Нетаџ, студент из Ирана.

 

Веома лепо рецитовање стихова Хафеза и Румија од стране иранске студенткиње Захре Алидусти, и течни превод на српски језик Амира Алија Нетаџа били су запажени и поздрављени од стране присутних.

 

 

Господин Ненад Милошевић, председник Српског књижевног друштва, отварајући књижевни сусрет у част Хафеза и Румија, рекао је: „Ми смо наследници велике традиције персијске поезије и, како ја видим, та традиција је још увек жива и добро позната. Преводи и друга дела такође потврђују ову чињеницу.

 

Њихове песме имају своје место у нашим збиркама, али не толико колико заслужују. А заиста заслужују много пажње, јер остају изненађујуће модерне и актуелне.

 

Ако желим да говорим о модерности Румијеве и Хафезове поезије и њиховој естетици уопште, морам да питам: зашто је ова поезија још увек жива после седам или осам стотина година? Зашто још увек има лепоту и истину која се повезује са данашњим човеком?

 

Ова појава ме увек тера на размишљање и питање, и осећам да ћу остати задивљен и замишљен пред њом до краја живота.

 

По мом мишљењу, одговори на нека питања о поезији Хафеза и Румија могући су само када и сами размишљамо онако како су они мислили. Трудили су се да мистично знање учине разумљивим свим људима — онима који можда нису писмени или образовани, али који имају ухо да слушају. Из тог разлога, Румијеве приче су често у облику анегдота и парабола, обраћајући се обичним људима; онима који можда немају формално образовање, али који у срцу имају љубав према Богу и саосећање према другима. Румијева порука је управо за те људе, а ова карактеристика се види и у делу о којем ћемо данас говорити.

 

Румијева мистична учења можда нису увек лака за свакога, али његова порука је универзална и повезује се са сваким људским бићем.“

 

Милошевић је додао да је персијска књижевност још увек жива и савремена. „Данас, после седам или осам векова, видимо да је и даље жива и утицајна“, закључио је он.

 

Саветник за културу Амбасаде Ирана у Србији Амир Пурпезешк у свом излагању је рекао: „Хафез и Руми имају вечно место у иранској култури, а њихова дела нису само књижевно дело, већ и део идентитета иранског народа.“

 

Пурпезешк је поменуо и мишљења о Хафезу неких од великана светске књижевности, од Гетеа до Емерсона, Фицџералда и Ничеа, и објаснио карактеристике Хафезове поезије. У том контексту Пурпезешк је истакао вишеслојна значења Хафезових газела, пријатну и мелодичну музику, везу између земаљске и божанске љубави и употребу језика људске љубави за изражавање дубоких мистичних и божанских истина, као и друштвену критику свог времена и маштовите слике у његовим песмама, и закључио да је Хафез песник који не само да је створио нови план за све узрасте у свом времену, већ и за времена после њега.

 

У свом чланку под насловом „Истина у традиционалној персијској књижевности и поезији; Истицање мисли Румија и Хафеза“, др Амра Халиловић је рекла: „У персијској мистичној поезији, истина није нешто статично, коначно и завршено, већ жива, флуидна и свеобухватна стварност.

 

Персијска књижевна традиција и мистична поезија остварују исти идеал поезије о коме су Платон, Пиндар и Цицерон увек сањали. Песма која, иако је божанска, само пролази кроз песникову мисао; песма која, иако има емотивне и поетске концепте, даје потпуно стваран и животворни садржај. А то значи везу божанске инспирације и истинског људског знања, или везу страсти и мудрости. Господин Руми са симболом трске и господин Хафез са симболичким сликама вина и љубави, сматрају поезију путем ка божанском самоспознаји.

 

У персијском мистичном књижевном наслеђу, стварност и фантазија и метафорички концепти се стапају на свом најдубљем нивоу, стварајући песнички простор у коме је сваки стих и свака реч специфичан одраз чисте божанске истине. И без узимања у обзир овог сталног приписивања персијске мистичне поезије божанској истини, симболи, метафоре и алузије коришћене у њиховим стиховима неће моћи да се правилно протумаче ни под којим околностима.“

 

Петар Јаначковић, преводилац књижевних дела са персијског језика, у свом излагању је рекао: „Хаџe Шамсудин, Мохамед бин Бахаудин, Хафез Ширази (1315-1389) познат као Лесан ал-Гајб, Тарџуман ал-Асрар, Лесан ел-Урафа, заузима централно место међу великим персијским песницима. Хафез је познат као један од најважнијих утицаја на песнике на персијском језику уопште. Иако је међу говорницима персијског језика још за живота био уважаван, а нарочито у каснијим вековима, његове песме су тек у 18. и 19. веку преведене на европске језике, и тек тада је његово име је доспело у књижевне кругове западног света. У Ирану се 12. октобра обележава Дан Хафеза, и сваке године на овај дан, церемонија Хафезовог дана одржава се код његовог почивалишта у Ширазу са посетиоцима из целог света.

 

Познато је да је Хафез био пекар у раној младости, а такође и да је преписивао рукописе. Хафез у својим песмама помиње како је похађао школу, помиње четрдесет година стицања науке и учење напамет различитих начина читања Курана. Имао је такву репутацију да су га на своје дворове звали владари како из оближњих тако и из удаљених земаља. Имао је интеракцију са многим султанима и великодостојницима током живота, седео је са научницима, књижевницима и песницима и знао је за суфије и дервише свог времена, али никада није припадао било којој од ових група. Хафезова филозофија се донекле може описати појмом 'ранди'. Ранди је најосновнији термин у Хафезовој поезији и погледу на свет. Ранди у Хафезовој поезији означава комплетно људско биће, упркос негативном значењу те речи у његовом времену. Означава вишедимензионалну у умерену личност која се мудро држи даље од лицемерја и фанатизма. Ранди је по Хафезовом мишљењу интелектуални и филозофски систем.

 

Већина његових песама су газали и многи стручњаци верују да је Хафез довео персијски газал до врхунца који се никада више није поновио. Хафез је такође велика синтеза персијске културе и он је успео да повеже древну персијску и исламску културу, религију, филозофију и мистицизам и кристализовао све то у својој поезији. Он има елементе светоназора Фердосија, Хајама, Санаија, Атара и Румија.

 

У вези са Мевланом можемо рећи да су Хафез и Мевлана свакако два великана не само персијске већ и светске књижевности и њихова дела је тешко упоредити. Њихове датуме рођења дели скоро 100 година, али су им језик и теме заједничке. Обрада тих тема, међутим код ова два песника се разликује и из тога видимо да су различито гледали на свет. Нису случајно и Хафезов „Диван“ и „Духовна Месневија“ често називани Кураном на персијском језику. Тумачење и једног и другог дела је изазовно и духовно просветљујуће, међутим, стиче се утисак да је Џелалудин Руми желео да учимо о Божјој милости кроз његову поезију, а Хафез да је кроз његове стихове осетимо.

 

Један пример Хафезове универзалности је и фигура 'пир-е моган', великог мага, који је симбол духовног знања, а потиче из заратустријанске традиције.

 

Хафез је дакле био под утицајем многих песника, али је, са друге стране, и у темама и у форми, утицао на песнике свог доба и на све потоње иранске песнике. Хафезова поезија стигла је и на Индијски потконтинент и песници тих земаља били су инспирисани Хафезовим романтичним и мистичним темама. У области арапског језика, Хафез је имао највише ефекта након Хајама. Хафезова поезија је била веома утицајна и у Османском царству, а један од најпознатијих коментара Хафезове поезије написао је у 16. веку, на османском језику, Ахмед Суди из Фоче.

 

Код Хафеза преовладава осећање оптимизма и позив на радост. Можда се зато у Ирану, незванично, Хафез сматра песником који може да помогне код душевних немира или депресије.

 

У духу тог оптимизма, дозволите ми да прочитам један Хафезов газал на персијском заједно са преводом моје маленкости:

 

یوسفِ گم گشته بازآید به کنعان، غم مخور

کلبهٔ احزان شَوَد روزی گلستان، غم مخور

 

Јосиф изгуљени вратио се у Канаан, не тугуј

Колиба тужна ружичњак биће, долази дан, не тугуј!

 

ای دل غمدیده، حالت بِه شود، دل بَد مکن

وین سرِ شوریده باز آید به سامان غم مخور

 

О срце тужно боље биће, не квари се

И ова немирна глава мир имаће, не тугуј!

 

گر بهارِ عمر باشد باز بر تختِ چمن

چتر گل در سر کَشی، ای مرغِ خوشخوان غم مخور

 

Ако пролеће живота опет дође, на престолу од траве

Отвори сунцобран од цвећа, птицо слаткопојна, не тугуј!

 

دورِ گردون گر دو روزی بر مرادِ ما نرفت

دائماً یکسان نباشد حالِ دوران غم مخور

 

Два дана ако небо за жеље наше не мари

Неће увек таква бити судба наша, не тугуј

 

هان مَشو نومید چون واقِف نِه‌ای از سِرِّ غیب

باشد اندر پرده بازی‌هایِ پنهان غم مخور

 

Хајде наду не губи, тајне скривене не знаш,

Иза застора игре су тајне, не тугуј

 

ای دل اَر سیلِ فنا بنیادِ هستی بَرکَنَد

چون تو را نوح است کشتیبان، ز طوفان غم مخور

 

О срце, ако поплава ништавила темеље постојања разори

Твој капетан је Ноје, зато због олује ти не тугуј!

 

در بیابان گر به شوقِ کعبه خواهی زد قدم

سرزنش‌ها گر کُنَد خارِ مُغیلان غم مخور

 

У пустињи ако до Кабе желиш доћи

Пустињско трње ако те повреди, не тугуј!

 

حال ما در فُرقت جانان و اِبرامِ رقیب

جمله می‌داند خدایِ حالْ‌گردان غم مخور

 

Одвојен од душе драге, са супарником у на муци,

Али то све зна Бог, сваке промене господар, не тугуј!

 

حافظا در کُنجِ فقر و خلوتِ شب‌هایِ تار

تا بُوَد وِردَت دعا و درس قرآن غم مخور

 

О Хафезе у углу немаштине, и самоћи тамних ноћи

Док су твоји молитва и вирд и Куран док учиш, не тугуј!“

 

 

Амир Али Касем Нетаџ, говорећи у име иранских студената, изјавио је: „За нас, Иранце, Хафез није само песник, већ глас наше културе, душе и наде. Хафезов „Диван“ може се наћи у скоро сваком иранском дому, а људи се и даље окрећу његовим песмама за инспирацију или утеху. Ми то називамо 'прорицањем'.

 

Занимљиво је знати да Хафез није само ирански песник. Његове песме су преведене на многе језике, укључујући и српски. Његове мисли о љубави и слободи су универзалне и превазилазе границе. Из тог разлога, сматрамо га мостом између народа и култура.

 

Данас, док славимо Хафезов дан, заправо славимо вредности које су заједничке свим људима: љубав, мир и разумевање. Верујем да су то вредности које зближавају Иран и Србију.

 

Хафез је рекао: „Где год је љубав, ту је и Бог“. То је порука коју сам данас желео да поделим са вама.“