Мехриз је град у јужном делу покрајине Јазд, познат као град вртова. Пустињско окружење обликовало је посебан начин градње: куће имају високе зидове и постављене су тако да се смањи непосредна изложеност сунцу. Ветрохвати, подземне просторије, дебели зидови и полукуполни кровови такође су препознатљиве одлике овдашње архитектуре.
Поред природних и историјских особености, Мехриз је познат по овом градитељском наслеђу. Ипак, његове привлачности ту се не завршавају: град има и аутентичне, упечатљиве традиционалне занате. Међу најистакнутијима је израда ножева, занат чији су производи изузетно трајни и цењени.
Историјат и особености израде ножева у Мехризу
Становници Мехриза сматрају да израда ножева у њиховом граду потиче из предисламског доба. На основу појединих сведочанстава, такво мишљење прихвата и део стручњака. Углед овог заната огледа се у поштовању које градске ножаре традиционално уживају међу становништвом.
Данас је превласт индустријски произведених ножева смањила интересовање за ручну израду и потиснула мехришке производе са тржишта. Ипак, у граду и даље раде мајстори чији ножеви, поред практичности и издржљивости, имају и вредност уметничког дела.
Врсте ножева и поступак израде
Мехришки мајстори израђују џепне, месарске и кухињске ножеве. Основни материјали и средства за производњу обухватају челични лим, гориво и гвоздене шипке. Као и некада, користе традиционалне алате: чекић, наковањ, клешта, бургију, лучну тестеру и турпију.
Израда почиње обликовањем сечива. У прошлости, када није било електричних алата за сечење челика, лим се најпре добро загревао, а затим секао док је био ужарен. Овај поступак и данас се примењује у појединим радионицама Мехриза.
Исечени комади потом се обликују ударцима чекића. Да би добио жељени облик, мајстор понекад више пута враћа метал у пећ и поново га загрева. Иако је захтеван, овај поступак доприноси чврстини сечива. Ковање захтева велику прецизност и вештину, јер претерано ударање по једном делу може искривити и упропастити сечиво.
Мехришки ножари урезују своје име на сечиву као потпис. Тај знак представља и својеврсну гаранцију квалитета и каснијег одржавања: ако се покаже недостатак у изради, купац може да се обрати мајстору.
После обликовања следе завршна обрада, оштрење и украшавање. Мајстори су искуством установили да потапање загрејаног сечива у уље доприноси његовој чврстини и жилавости. Зато га више пута загревају, одмах потапају у уље, после тридесет секунди ваде и обрађују брусним папиром како би уклонили неравнине.
Када сечиво приликом загревања поприми тамнољубичасту боју, сматра се да је достигло потребну еластичност и прелази се на оштрење. Данас се за то користе електричне машине, док су некада мајстори сечиво оштрили превлачењем преко посебног камења.
И правилно оштрење захтева велико умеће. Ако се са сечива уклони превише материјала, оно постаје танко и крто, а нож губи употребну вредност.
Последња фаза је спајање сечива и дршке. Дршке мехришких ножева израђују се од дрвета или метала, док су код склопивих ножева металне. Обликују се тако да удобно леже у руци. Искусан мајстор може дневно да изради пет до шест ножева.
Упис израде мехришких ножева у национално наслеђе
„Знање и умеће израде ножева у Мехризу“ уписано је 2013. године, односно 1391. године по иранском соларном календару, под бројем 1045, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.