Јазд је један од историјских градова Ирана који је до данас сачувао своју аутентичност. Поред старог градског језгра и древних обичаја, у њему су опстали и поједини традиционални занати. Међу њима је израда тканине зари, за чију је производњу Јазд већ вековима једно од значајних средишта. Осим по овој златотканој тканини, град је од давнина познат и по производњи других врста тканина, попут термеа, дараија, ехрамија и калавиза, као и шалова и чадора.
Тканина зари и начин њеног ткања
Зари је свилена тканина у чије се ткање уводе танке златне нити. Изузетно је вредна и скупоцена. При њеној изради користе се традиционални предлошци, који се називају „дастур“. Од давнина су у ове тканине уткивани сложени мотиви, како би њихове шаре биле подједнако драгоцене и јединствене као и сам материјал.
Мотиви су понекад инспирисани причама из Фердосијеве „Шахнаме“, великог иранског епа, а понекад приказују принчеве, ловишта, животиње и птице. Чести су и ислими, односно арабескни орнаменти, као и мотив „боте џеге“, препознатљив по облику стилизоване капље.
Зари тканина ткана 1282. године по хиџри (1903. године нове ере), чувана у Националном музеју Ирана
Тканина зари израђује се на две врсте разбоја: традиционалном и жакардном. Традиционални разбој, познат и као „дастури“, по изгледу је сличан другим ткачким разбојима. За рад на њему потребне су две особе: ткач и помоћник који се назива „гушваре-кеш“. Помоћник се налази у горњем делу разбоја и има кључну улогу у обликовању шара.
Жакардни разбоји су новијег датума, а њихова употреба проширила се јер смањују трошкове и време потребно за ткање. Према речима мајстора овог заната, на традиционалном разбоју дневно се може изаткати 30 квадратних центиметара тканине, док жакардни разбој омогућава производњу једног квадратног метра.
Историјат златоткане тканине из Јазда
Уметност ткања зарија има дугу историју, а њени почеци сежу у предисламско доба. Сачувани примерци свилене златоткане тканине из времена Сасанида, од III до VII века, сведоче да је она већ тада, као најдрагоценији ирански текстил, уживала светски углед.
После доласка ислама у Иран у VII веку, ткање златотканих тканина извесно време је опадало. Међутим, у доба Селџука, током XI и XII века, поново је оживело, уз примену разноврсних мотива. Технике ткања у том раздобљу биле су толико префињене и прецизне да сачувани примерци и данас изазивају дивљење посматрача.
Касније, у доба Сафавида, у XVI веку, ова уметност достигла је врхунац. Поједини ткачи тада су израђивали зари искључиво за двор. Током XIX и XX века, са појавом напредних текстилних машина, скупоцене златоткане тканине изгубиле су могућност да се надмећу са јефтинијим производима. Ипак, последњих деценија предузимани су напори да се овај занат обнови.
Разбој за ткање зарија
Исфахан, Кашан и Јазд сматрају се главним традиционалним средиштима ткања зарија у Ирану. Некада су тканине из ових градова биле толико квалитетне да су их трговци носили до најудаљенијих крајева света и продавали као драгоцену робу богатим купцима, углавном владарима и дворјанима.
Гијаседин Накшбанд Јазди и његови синови израђивали су у доба Сафавида највредније златоткане тканине, а њихово умеће и данас ужива велики углед међу мајсторима овог заната. Поред ткања зарија, Гијаседин Накшбанд био је мајстор израде финих свилених тканина, дараија и термеа. Своје знање преносио је бројним ученицима у Јазду. Његов допринос био је толико значајан да га поједини сматрају утемељивачем текстилног занатства у Ирану.
Од Гијасединовог времена до данас, ткање зарија сачувано је у Јазду као аутентичан уметнички занат. Поједине породице познате су по томе што ово умеће преносе с колена на колено.
И данас се зари производи ручним ткањем. Такав начин израде, уз употребу племенитих метала, знатно повећава цену готовог производа. Зато, иако се до пре отприлике пола века ова тканина користила за украшавање и израду одеће, предмети од зарија данас углавном имају колекционарску вредност.