Чарук је традиционална иранска обућа у чијем се обликовању и изради, поред чврстине и удобности, води рачуна и о усклађености са осталим деловима одеће. Зато у споју са народном ношњом ствара складну и привлачну целину.
Шта је чарук?
Чарук је обућа која се користи од давнина. Стручњаци почетке његове израде у Ирану повезују са добом Сасанида, од III до VII века, док врхунац развоја смештају у сафавидско раздобље, у XVI век.
Сам назив вероватно је турског порекла, а ова обућа била је распрострањена међу становницима Ирана од Северног Хорасана до Занџана. У различитим културним и географским срединама добијала је посебне облике. Зато и данас, иако се носи ређе него некада, постоји више њених варијанти. Мајстори који израђују чарук још раде у Кучану у Разави Хорасану, Боџнурду у Северном Хорасану и Занџану.
О некадашњој распрострањености чарука сведочи и његово присуство у иранској књижевности. Помиње се у причи „Мојсије и пастир“, једној од најпознатијих прича из „Месневије“ чувеног персијског песника Мевлане Румија.
Употреба чарука
Захваљујући издржљивости и удобности, чарук су најчешће носили сељаци и земљорадници. У традиционалном облику има дугачке везице и каишеве који се обавијају око потколенице. Тако, поред стопала, штити и доњи део ноге од хладноће и удараца, а пружа и извесну заштиту од уједа змија и других животиња на које пастири и земљорадници могу наићи у трави.
Иако је некада имао широку практичну примену, чарук данас претежно има украсну улогу. Најчешће га жене и девојке носе као кућну обућу.
За разлику од старијих примерака, чаруци који се израђују током последњих стотинак година често имају потпетицу и отворен задњи део. Овај тип углавном се производи у Занџану, док су чаруци северног Хорасана сачували традиционални изглед и намену. Занџански примерци израђују се у варијантама познатим као „тури“, „парде-банд“ и „тамам-чарм“, односно потпуно кожни чарук.
Особености традиционалног чарука
Поступак израде сличан је обућарском, а користе се готово исти алати. Чарук се прави од штављене говеђе коже. Од обичне обуће разликују га вез, украси, шаре и посебни кожни делови за закопчавање.
Отвор се обично обрађује двоструким концем и зупчастим рубним бодом, док се дуж осталих делова изводе шавови обојеним нитима. На задњем делу користе се паралелни бодови, најчешће од белог памучног конца.
Поједини мајстори на задњем делу везу ружичастим и златним нитима цвет са шест латица, који служи и као њихов препознатљив потпис. Врх чарука украшава кићанка од везаних обојених нити. Завршна фаза је пришивање кожних делова за закопчавање које мајстор сам обликује и поставља са обе стране.
Ђон се традиционално израђује од бивоље коже или чврсте коже познате као „сагри“. Начин шивења и употребљени материјали доприносе томе да чарук зими буде топао, а лети пријатно свеж.
Мушки и женски чарук не разликују се по изгледу и начину израде, што представља једну од његових посебности. Нема ни разлике између левог и десног комада. Зато се могу повремено заменити, како би се равномерније хабали и дуже трајали.
Традиционални чаруци северног Хорасана праве се од једног комада коже и познати су по лепој црвеној боји. Њихов подигнути врх даје им облик налик малом чамцу.
Национална признања изради чарука
Израда чарука уписана је 2010. године, односно 1389. године по иранском соларном календару, на Националну листу културног наслеђа Ирана као наслеђе Северног Хорасана, под бројем 66, и Занџана, под бројем 151.
На исту листу уписано је 2024. године и умеће израде чарука у Махабаду, у покрајини Западни Азербејџан, под називом „Умеће израде традиционалне обуће кале шамаме-банди“. Израда чарука у Ардабилу уписана је 2012. године, односно 1391. године по иранском соларном календару.
Пошто је чарук део народне ношње појединих иранских етничких заједница, обухваћен је и уписима њихове традиционалне одеће. Тако је 2019. године, односно 1398. године по иранском соларном календару, забележен као мушка обућа Кезелбаша у оквиру уписа њихове ношње на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.