Гелиџ и његови разнобојни мотиви

Гелиџ се може сматрати посебном врстом џаџима, распрострањеном углавном у северним крајевима Ирана. Традиционално га највише израђују жене, које и данас ткају у својим домовима, користећи старе поступке.

Начин ткања гелиџа

Разбоји за гелиџ могу бити непокретни или преносиви. Тканина се обично израђује у комадима широким од шездесет до седамдесет центиметара и дугим од једног до три метра, мада се могу ткати и дужи комади.

Понекад се гелиџ израђује из два потпуно симетрична дела, која се затим спајају шивењем. Тка се на разбоју познатом као „карчал“. Иако по многим особинама подсећа на ћилим, конструкција и начин рада овог разбоја сличнији су разбоју за тканине.

Главна средишта производње су север покрајине Семнан, нарочито села Фуладмахале, Аруст, Резаабад и Чашм и град Моџен, затим поједина села округа Бехшахр у Мазандарану, као и град Алашт у округу Савадкух.

Све фазе израде, од предења и упредања нити до ткања и завршног шивења, и даље се обављају ручно, углавном радом сеоских жена.

Шаре и мотиви гелиџа

При ткању гелиџа користи се додатна потка. Поред основне потке, која се помоћу чунка провлачи између нити основе, ткаља ручно уводи и додатне нити.

Овај други поступак има важну улогу у обликовању шара. Захваљујући њему, мотиви гелиџа знатно су разноврснији од мотива џаџима. Апстрактни су и могу се посматрати као ткаљино виђење природе и предмета из окружења. Често настају понављањем појединих облика, чиме се површина тканине додатно украшава.

Пошто је основни поступак ткања сличан у различитим крајевима, управо су мотиви најважније обележје локалних варијанти гелиџа. У радовима већине мазандаранских ткаља преовлађује црвена, која се понекад користи и као боја подлоге.

За бојење предива и даље се употребљавају природни материјали, попут орахове и нарове коре, куркуме и коприве. Смеђа, бела и црна добијају се и коришћењем природно обојене овчје вуне.

Особине и примена гелиџа

Гелиџ је мекана тканина од памука и вуне. Основа је обично памучна, а потка вунена, мада обе могу бити и од истог материјала. Због мекоће је био омиљен и за израду мушке одеће.

Како се овај занат развијао у крајевима са развијеним сточарством, вуна је имала значајну улогу у производњи. Данас се, уместо памука и вуне, понекад користе и синтетичке нити и готово предиво.

У прошлости је гелиџ имао бројне намене у свакодневном животу. Према употреби добијао је и посебне називе:

• Сархамуми — платно у које се увијао прибор за ношење у јавно купатило.
• Ајине-кисе — торбица за чување козметике и прибора за улепшавање.
• Асб-сари — велики прекривач за коња који је током свадбе носио девојачку спрему или младожењу на путу до купатила.
• Каџ-кисе — торбица која се косо качила на зид и служила за одлагање кашика и виљушака.
• Корси-сари — прекривач за корси, традиционални ниски сто са извором топлоте испод њега.
• Отирач — простирка за постављање испред врата.

Избор мотива прилагођавао се намени предмета. Гелиџ се користи и као ћебе и молитвена простирка.

Национална признања ткању гелиџа

Захваљујући развијеној производњи, Бехшахр у покрајини Мазандаран проглашен је 2023. године националним градом гелиџа. Према подацима објављеним те године, у граду су биле активне 1.043 радионице.

У оближњем селу Метказин израђује се посебна врста гелиџа, са основом од чврсто упреденог памука и потком од црвене или тамноплаве вуне. Уз беле или обојене додатне нити, на тканини се обликују геометријски мотиви.

Шаре се изводе додатном потком и могу оставити утисак да су накнадно извезене. Пошто су украсне нити дебље од основних нити тканине, мотиви имају израженији рељеф.

Ова техника позната је као „метказин-бафи“. Њени производи користе се као простирке, прекривачи, навлаке за ослоне јастуке и платна за увијање ствари. Тканина се примењује и у изради украсних јастука, торби, обуће и женске одеће.

Гелиџ из Бехшахра велики део свог угледа дугује управо умећу ткања из Метказина.