Свила је природно протеинско влакно које се, после неколико фаза обраде, користи за израду тканина. Свилене тканине веома су меке и издржљиве, а њихова цена виша је од цене већине других тканина. До не тако давне прошлости Иран је био једно од главних средишта узгоја свилених буба и производње свилених тканина. Ова делатност и данас постоји у појединим деловима земље, а неки њени производи, попут свилених тепиха, уживају светску славу.
Историјат свиларства
Историчари сматрају да су Кинези први овладали поступком добијања свиле. Према њиховом мишљењу, свилено предиво и тканине производили су се у Кини пре више од четири хиљаде година.
И у Ирану производња свилених предмета има дугу историју. Поједини истраживачи сматрају да је земља била значајно средиште свиларства још пре нове ере. Производња је цветала и у каснијим раздобљима, о чему сведоче европски путописци који су током средњег века посећивали Иран.
Иранска свила од давнина је позната широм света. Домаће занатлије производе свилу високог степена чистоће, која се истиче квалитетом у поређењу са производима из других крајева света.
Традиционални поступак производње свиле у Ирану
Свилене бубе у Ирану узгајају се углавном на северу земље. Пољопривредници који имају засаде дуда у њиховој близини подижу објекат назван „таланбар“, обично површине од десет до тридесет квадратних метара. Подигнут је од једног и по до два и по метра изнад тла. У њему се свилене бубе хране дудовим лишћем до стварања чаура погодних за добијање свиле.
Јаја свилене бубе најпре се извесно време чувају у дрвеним кутијама, у тамном и влажном простору. Када се излегу ларве, преносе се у таланбар, где остају око четрдесет дана, док не испреду чауре.
Чауре се потом морају брзо одвојити од дудовог лишћа. Уколико се закасни, одрасла јединка при изласку пробија чауру и оштећује непрекинуту свилену нит.
После сакупљања, а пре слања на одмотавање свиле, чауре се загревају како би се њихова унутрашњост осушила. Некада су се више сати кувале у води, док се данас суше на постројењима која се користе за прераду пиринча и производе велику количину топлоте.
Припремљене чауре пакују се у велике завежљаје и шаљу на одмотавање. Овај поступак одвија се у малим кућним радионицама, без индустријских постројења и машина.
Следећа фаза је „калијаб-каши“, пречишћавање свиле помоћу биљке калијаб, која расте у покрајинама Јазд, Керман и Ком. После одмотавања свилена влакна још су слепљена и садрже нечистоће, па се овим поступком прочишћавају и раздвајају.
Некада се калијаб спаљивао у јами, а његов пепео кувао у води двадесет четири часа ради припреме раствора. Свилено предиво затим се потапало у тај раствор да би се очистило.
Након пречишћавања предиво има кремасту боју. Пошто купци углавном траже белу или обојену свилу, следи бељење, које у овом поступку претходи бојењу. У прошлости су се за бељење користили биљни препарати, уз сложену и захтевну обраду, док се данас примењују хемијска средства.
Током пречишћавања свила може изгубити до двадесет пет процената масе. Зато јој се додају средства на бази гвожђа, калаја и алуминијума како би се повећали њена тежина и сјај.
После ових фаза свилена влакна могу се користити за ткање тканине познате као „шер“. Ако су намењена изради тепиха, пролазе и кроз бојење. Традиционално бојење такође је напоран поступак који захтева велику прецизност. Обојено предиво потом служи као сировина за израду свилених тепиха.
Упис иранског свиларства у национално наслеђе
Традиционална технолошка знања представљају важан део нематеријалног културног наслеђа. У различитим фазама производње иранске свиле учествује пет покрајина:
- Гилан, посебно Фуман, Астане Ашрафије и Лангаруд, главно је средиште узгоја свилених буба.
- Разави Хорасан, односно град Бајг у округу Торбат-е Хејдарије, главно је средиште одмотавања свиле.
- Исфахан, са градом Кашаном, главно је средиште пречишћавања свиле поступком калијаб-каши и ткања тканине шер.
- Ком је главно средиште бојења свиле.
- Источни Азербејџан, са градом Табризом, главно је средиште израде свилених тепиха.
Традиционално иранско свиларство уписано је 2017. године, односно 1396. године по иранском соларном календару, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана као заједничко наслеђе ових пет покрајина.