Назив „каламкари“ састоји се од речи „калам“, која означава перо или сликарску четкицу, и „кари“, која упућује на рад. Као што назив сугерише, реч је о уметности у којој се мотиви изводе помоћу сликарског прибора.
Када се у овај поступак укључе дрвени печати, настаје комбинована техника названа „каламкар-накаши“, односно сликани каламкар. У њој се примењује и умеће „чит-сазија“, штампања шара на тканини помоћу дрвених печата. Међу најлепшим и најпознатијим производима чит-сазија су традиционалне исфаханске софре, платна на која се поставља храна. Овом техником мотиви се отискују на грубом памучном платну, лану и другим памучним тканинама.
Разлике између каламкарија, сликаног каламкара и чит-сазија произлазе, дакле, из степена употребе печата за наношење мотива.
Историјат сликаног каламкара
Тачно порекло каламкарија тешко је утврдити, али историјски извори указују на то да украшавање тканина има традицију дугу око две хиљаде година. Овај поступак био је распрострањен у земљама попут Индонезије, Индије, Египта и Кине.
Постоје сведочанства да су се у Ирану штампани мотиви широко примењивали у доба Сасанида, од III до VII века. Најстарији сачувани алати повезани са овом техником јесу три камена калупа, пронађена заједно са керамичким предметима током ископавања у Нишапуру. Потичу из IV и V века по исламском лунарном календару, приближно из X и XI века.
Према мишљењу стручњака, каламкари је био уобичајен у Ирану у доба Илханата, од 1256. до 1356. године. Монголски канови подржавали су овај занат и његове мајсторе. Ипак, најстарији данас доступни примерци потичу из времена Газнавида, од 977. до 1187. године, што сведочи о његовој распрострањености и пре илханског периода.
Сликани каламкар је млађи од самог каламкарија и проширио се у доба Тимурида, од 1370. до 1506. године. Врхунац је достигао током владавине Сафавида, од 1501. до 1736. године, нарочито након што је Исфахан постао престоница.
Исфахан је тада предњачио у производњи каламкарских тканина у Ирану. Интересовање дворјана и трговаца за светлуцаве и златом украшене тканине намењене раскошној одећи било је један од главних покретача развоја. Занат је задржао процват до средине каџарског раздобља, у XIX веку, после чега је почео постепено да опада.
Сликани каламкар у савременом добу
Каламкарске тканине користили су и обични људи, али је висока цена ограничавала њихову ширу доступност. Зато су развијани поступци који су смањивали трошкове и убрзавали производњу.
У почетку је настала комбинација ручног осликавања и чит-сазија, у којој су примењиване и технике штампања. Постепено се проширила употреба искључиво печата, јер је тај начин рада био знатно једноставнији и бржи. Данас се за украшавање тканина широко користе дрвени и пластични печати, а такви производи јавности се често представљају као сликани каламкар.
Изворни каламкар захтевнији је од штампаног каламкара и чит-сазија. Због високе цене његови производи тешко конкуришу јефтинијим тканинама. Зато је преостало мало мајстора, а аутентични традиционални каламкар убраја се у угрожене иранске занате.
Особености сликаног каламкара
У овој уметности на тканину се преносе прикази животиња и природе, минијатуре, цветни и биљни мотиви, арабеске, калиграфија и верске композиције.
Памучне тканине боље упијају боју, па се вунене знатно ређе користе у сликаном каламкару и чит-сазију. Традиционалне боје биљног су, животињског или минералног порекла. Печати за отискивање мотива израђују се од ораховог, крушковог и глоговог дрвета.
Данас се каламкарске тканине најчешће користе као столњаци, прекривачи за кревете, софре и молитвене простирке.
Упис сликаног каламкара у национално наслеђе
Сликани каламкар уписан је 2009. године, односно 1388. године по иранском соларном календару, под бројем 65, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.
Штампани каламкар, односно чит-сази, уписан је на исту листу 2012. године, односно 1391. године по иранском соларном календару, под бројем 770.
Аутохтоност, аутентичност, дуга историја и присуство активних мајстора и радионица били су међу главним разлозима за признавање ових техника као националног нематеријалног наслеђа.