Ћилим је вероватно једна од најстаријих врста подних простирки. Његово ткање развијало се на различите начине широм Ирана и данас представља драгоцен део културног и занатског наслеђа земље.
Верни је посебна врста ћилима коју традиционално израђују номадске заједнице Арасбарана у Источном Азербејџану. Захваљујући особеном поступку израде, умеће ткања вернија уписано је 2011. године, односно 1390. године по иранском соларном календару, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.
Шта је верни?
Верни је врста ћилима позната и као „иглени ћилим“. Од уобичајених ћилима разликује се по начину обликовања шара: има веома фину основну потку, док се мотиви граде обавијањем украсних нити око основе.
Ткањем вернија најчешће се баве жене и девојке номадских заједница Арасбарана. Овај занат присутан је и у различитим деловима Ардабила и Западног Азербејџана. Претежно је везан за сеоски и номадски живот, мада се њиме баве и поједини градски мајстори.
Верни има једну употребну страну. Израђује се провлачењем основне потке између нити основе и обавијањем украсног предива око њих. Тка се на вертикалном разбоју, уз алате сличне онима који се користе у изради тепиха.
Међу најважнијим алатима су „дафе“, чешаљ за сабијање нити сличан дафтину у тепихарству, маказе за одсецање сувишних нити по завршетку реда и нож за уклањање крајева предива после везивања.
Од вернија се најчешће праве бисаге, простирке и платна за увијање постељине. Уобичајене димензије су 100 × 130 или 100 × 150 центиметара.
Историјат ткања вернија
Пошто се знања у номадским заједницама углавном преносе усмено и непосредном обуком, а писани извори о њиховим обичајима су оскудни, тешко је одредити тачно време настанка овог заната. Извесно је, међутим, да је млађи од ткања ћилима и да има традицију дугу најмање око две стотине година.
Стручњаци сматрају да је верни настао у Арасбарану, одакле се кретањем номадских заједница постепено проширио у Муганску равницу и друге области. У појединим музејима и приватним збиркама чувају се примерци из каџарског периода, из XIX века, као и старији радови.
Табриз, Калејбар, Варзакан и Ахар најзначајнија су подручја производње вернија у Источном Азербејџану.
Последњих деценија овај занат пролазио је кроз период опадања. Упис у национално наслеђе и настојања да се развије тржиште његових производа подстакли су обновљено интересовање. Ипак, оснивање појединих радионица за заједничку производњу донело је и ризик од потискивања изворних мотива које су ткаље самостално осмишљавале.
Мотиви вернија и номадска култура
Ткаље вернија обликују мотиве према сопственој замисли. Зато су они најчешће надахнути природом и животом номада на планинским падинама и равницама. Та повезаност са свакодневицом једна је од главних особености вернија, који се може посматрати и као извор за проучавање номадске културе.
Композиција се уопштено дели на три дела: бордуру, средишње поље и медаљон. Бордура најчешће у виду уске траке окружује целу тканину. У средишњем пољу мотиви се распоређују на подлози која је обично светле боје, а облици имају изражене, оштре углове.
На традиционалним вернијима могу се видети јелени, газеле, вукови, пастирски пси, ћурке, кокошке и петлови, лисице и локалне птице. Појављује се и мотив налик латиничном слову „S“, који међу номадима представља змаја — страшно, митско и моћно биће.
Светле боје и њихове привлачне комбинације дају вернију посебну лепоту. Нарочито су омиљени примерци са подлогом бакарне или тиркизне боје.
Свилени вернији одликују се изузетном финоћом, мањом дебљином и тежином. Зато су обично скупљи од других врста, али су међу туристима посебно тражени.