Тиркиз је драгоцен и редак минерал из групе фосфата, који се у природи јавља у нијансама од светлоплаве до зелене. Сматра се да је још у древним временима привлачио људе својим особеним бојама и коришћен за украшавање накита. Налази из Ирана, Египта, Кине и астечке цивилизације сведоче да спада међу најстарије драго камење које је човек употребљавао.
У Ирану употреба тиркиза има историју дугу најмање две хиљаде година. Овај минерал користи се не само у накиту већ и у архитектонском украшавању и изради појединих посуда. Једно од подручја познатих по изузетно квалитетном тиркизу јесте Нишапур, на североистоку Ирана.
Вађење тиркиза у Нишапуру древно је занимање, чији се почеци смештају у време пре више од две хиљаде година. Поједини тамошњи рудници стекли су углед не само због вредности минерала које садрже већ и због своје дуге историје. Нишапурски рудник тиркиза један је од најстаријих рудника у Ирану, у којем се овај минерал и данас вади, после многих векова експлоатације.
Историјат и својства нишапурског тиркиза
Према појединим предањима, историја нишапурског рудника тиркиза сеже седам хиљада година у прошлост. Становници овог краја тада су једноставним алатима сакупљали тиркиз са површине земље и користили га у различите сврхе. Са усавршавањем знања и алата постало је могуће препознавање минералних жила и прокопавање тунела, па је рудник постепено добијао сложенију структуру.
Наводи се да је барут за разбијање стена у овом руднику први пут употребљен почетком XVIII века. Иако је убрзао вађење, доводио је до уситњавања камена, што је знатно умањивало вредност добијеног тиркиза.
Експлоатација нишапурског тиркиза током векова пролазила је кроз успоне и падове. Ипак, готово сви сачувани извори из различитих раздобља који га помињу истичу његов изузетан квалитет.
Положај и особености нишапурског рудника тиркиза
Рудник се налази педесет шест километара северозападно од Нишапура. Према проценама, његове резерве износе око девет хиљада тона тиркизне руде. Најближе насеље је село Мадан-е Оља. Рудник је смештен на висини од 2.012 метара, у вулканском појасу јужно од области Кучан.
Геолошки састав подручја обухвата лаве и андезитско-дацитске пирокластичне стене еоценске старости. У њих су продрла плитка интрузивна тела, чији састав варира од порфирског диорита до порфирског сијенита.
Бројни стари ископи на великој површини, као и три експлоатациона тунела распоређена на више нивоа до дубине од сто метара, сведоче о дугој историји рудника. Најдужи тунел достиже три километра. Из сваке тоне ископаног материјала може се издвојити осам до десет килограма сировог тиркиза.
Врсте нишапурског тиркиза
Нишапурски тиркиз од давнина се дели на више врста. Једна од најпознатијих традиционалних подела обухвата:
- Абу Есхаки — најбоља и најпознатија врста, препознатљива по чистој и живој боји.
- Азхари — слична претходној врсти, али нешто слабијег квалитета.
- Солејмани — тиркиз млечне боје.
- Зархуни — врста са жутим тачкицама које умањују свежину њене боје.
- Хаки — тиркиз лазурноплаве боје.
- Абдолмаџиди, познат и као Кафтари — врста глатке површине која се јавља у крупнијим комадима.
- Андалиби — врста нижег квалитета међу нишапурским тиркизима.
Данас се нишапурски тиркиз углавном дели у две групе: „хаки“, односно земљани, и „санги“, односно стенски тиркиз. Прва група сматра се квалитетнијом. Постоје и други начини његове класификације.
Примена нишапурског тиркиза у традиционалним занатима
Једна од најважнијих савремених примена нишапурског тиркиза јесте израда накита. После брушења и припреме, камен се поставља у сребрни или златни носач прстена. Користи се и за израду огрлица, наруквица, минђуша и других украсних предмета.
Још један занат заснован на употреби овог камена јесте „фирузе-куби“, украшавање тиркизним мозаиком. Ситни комади тиркиза постављају се један уз други на површину посуда, накита и украсних предмета, најчешће израђених од месинга или бакра. Што је површина гушће прекривена комадићима тиркиза, то је вредност готовог предмета већа.