Тепихарство заузима изузетно важно место у иранској култури. Широм земље развијале су се различите технике и композиције, у складу са локалним укусом, традицијом и географским условима. Управо је то богатство учинило персијски тепих једним од најразноврснијих производа иранског занатства. Међу крајевима са посебним начином израде тепиха истиче се Нахаванд.
Где се налази Нахаванд?
Округ Нахаванд смештен је на југозападу покрајине Хамадан, у суседству округа Малајер, Тујсеркан, Керманшах и Боруџерд. Пошто се његова традиционална привреда ослања на земљорадњу и сточарство, становници се од давнина баве предењем вуне, природним бојењем и израдом тепиха.
Данас производи настали на разбоју, попут тепиха и ћилима, заузимају водеће место међу локалним рукотворинама. Доступност погодног дрвета омогућила је и развој израде традиционалних музичких инструмената. Значајан занат је и израда обуће гиве, нарочито омиљене међу становницима суседне покрајине Лорестан.
Особености нахавандских тепиха
Историја Нахаванда сведочи о дугој традицији тепихарства у овом крају. Жене су од давнина, уз свакодневне обавезе, израђивале и тепихе. Они су првобитно служили за употребу у домаћинствима, а приликом удаје били су један од главних делова девојачке спреме.
Данас се нахавандски теписи углавном ткају у селима. Најпознатији мотив назива се „се гол“, односно „три цвета“, или „се кале“, „три главе“, и појављује се на све четири стране тепиха. Села Ошванд, источно од Нахаванда, и Заравин, јужно од града, спадају међу најзначајнија средишта израде тепиха са овим мотивима.
Заступљени су и цветни и биљни орнаменти, мотиви пауновог пера, букети и разгранате цветне композиције у вазама. Нахавандске тепихе у целини одликују крупнији мотиви и препознатљив сеоски начин израде.
Близина других средишта ручне израде тепиха, попут Хамадана, Арака и Кома, утицала је на њихове композиције. Ипак, нахавандски теписи сачували су аутентичност и особеност, па се лако разликују од производа суседних области.
Посебно су препознатљиви по својој палети. Користе се смеђа нијанса позната као „шотори“, односно боја камиље длаке, беж нијанса названа „чехреи“, као и различити црвени тонови са локалним називима „дуги“, „лаки гермездунe“, „лаки ронаси“ и „лаки голхари“.
Црвена је најзаступљенија, али употреба изражајних боја, попут тамноплаве, светлоплаве и жуте, а понекад и зелене и наранџасте, даје овим теписима посебну лепоту. Подлога је најчешће црвена, мада се израђују и теписи са плавом подлогом.
Алати за израду тепиха
Основно средство за израду тепиха је разбој. Постоје хоризонтални и вертикални разбоји, при чему хоризонталне чешће користе номадске заједнице.
Вертикални разбоји израђују се од метала или дрвета и ради веће стабилности ослањају на зид или стуб. Управо ова врста преовлађује у Нахаванду. Од осталих алата користе се маказе и чешаљ за сабијање потке, познат као „дафтин“, којим се нити збијају и равномерно распоређују.
Умеће израде нахавандских тепиха традиционално се преносило непосредно, из нараштаја у нараштај. Данас постоје и школе и радионице у којима се, поред самог заната, уче савремени поступци представљања и продаје производа. Основана су и предузећа специјализована за производњу и продају ових тепиха. Захваљујући тим променама, њихов извоз је током последње деценије или две добио нови замах.
Упис нахавандских тепиха на листу националног културног наслеђа
Велики број занатлија и ткача, доступност локалних сировина и особени мотиви били су основ за припрему досијеа о нахавандским теписима. Крајем 2019. године, односно 1398. године по иранском соларном календару, њихова израда добила је признање националног културног наслеђа Ирана.