_17.jpg)
Иран је древна земља богате културне и етничке разноврсности. Управо су те особености омогућиле да се током историје развију бројни занати и уметничка умећа, обликовани географским условима и културом сваке заједнице. Поједини су стекли светски углед и међународно признање као културно наслеђе. Међу њима је туркменски вез, познат и као „сијах-дузи“, односно црни вез, или „торкаман-дузи“.
Порекло и значај туркменског веза
Стручњаци сматрају да умеће данас познато као туркменски вез потиче из времена Сака. Саке су биле иранске номадске заједнице које су насељавале широк простор средње Азије, од Кине и Аралског језера до Ирана. На тим подручјима биле су присутне од VIII века пре нове ере до почетка хришћанске ере.
Вез има толико значајно место у туркменској култури да се помиње и у њеној усменој књижевности. У Ирану је најраспрострањенији у покрајинама Северни Хорасан и Голестан, посебно у Гонбад-е Кавусу, Бандар Торкаману, Ак Кали, Калалеу, Гомишану, Мараве Тапеу и околним селима.
Особености и мотиви туркменског веза
Туркменски вез изводи се полагањем и прошивањем финих нити природне или вештачке свиле на традиционалној одећи. Мотиви се обликују према замисли везиље, без готовог предлошка.
Данас се најчешће среће на женској одећи, док је некада имао знатно ширу примену. Њиме су украшавани мушка и дечја одећа, платна за завијање ствари — нарочито за преношење девојачке спреме — траке за главу, наруквице, торбице за козметику, чаршави, јастуци, прекривачи, зидни украси и завесе. Са обновљеним интересовањем за овај занат, туркменски вез последњих година налази место и у савременом уређењу дома.
Одликују га веома ситни и густо распоређени бодови, који се на туркменском називају „санџим“. Везиља на тканину преноси симетричне геометријске мотиве настале у њеној машти.
Иако је основни поступак сличан међу различитим туркменским племенским заједницама, детаљи и мотиви се разликују. У њима се могу препознати животиње, оружје и облици надахнути околном природом. Ови једноставни и лепи прикази одражавају туркменски поглед на свет, али и храброст, марљивост и друге вредности заједнице.
Вез се обично изводи на свиленим или вуненим тканинама. Најчешће се користе свилене и памучне нити, мада су данас присутна и акрилна предива. Свила се употребљава од давнина. Некада је бојена природним средствима, док су такви поступци данас мање заступљени.
Црвена боја има посебно значење међу Туркменима: симболизује јунаштво и крв проливену за победу и част. Зато је подлога традиционално црвена. Ипак, вез се изводи и на бордо, жутим, белим, индиго плавим, плавим, наранџастим и зеленим тканинама које се користе за туркменску одећу.
Кројеви одеће углавном су једноставни, али их жене богато украшавају, пре свега везом. На појединим деловима украси могу потпуно прекрити боју подлоге. Најчешће се распоређују дуж рубова, око оковратника, на завршецима рукава и у средишњем делу одевног предмета.
Светле и разноврсне боје, које са подлогом стварају склад или изражајан контраст, дају туркменском везу лепоту коју је тешко дочарати речима.
Национално и међународно признање туркменском везу
Туркменски вез уписан је 2022. године, односно 1401. године по иранском соларном календару, на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства као заједничко наслеђе Ирана и Туркменистана. Одлука је донета на седамнаестом заседању Међувладиног комитета за очување нематеријалног културног наслеђа у Рабату, у Мароку. Тиме је постао двадесети ирански елемент на овој листи.
Претходно је, 2012. године, односно 1391. године по иранском соларном календару, уписан на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана као наслеђе покрајине Голестан.