Голестан, пример милозвучне књижевне прозе на персијском језику из пера Са'дија Ширазија из 1258. године.
Са'ди је написао Голестан, који укључује моралне, друштвене и религиозне садржаје у облику милозвучних прича, са уводом и осам поглавља о биографијама краљева, моралу дервиша, врлини задовољства, предностима тишине, љубави и младости, слабости и старости, утицају образовања и начина говора. Он је ово дело представио принцу Са''ду бин Абу Бакру бин Саду Зангију (најистакнутијем владару династије Атабакан од Фарса).
Проза Голестана је писана мешовито и садржи маштовите и једноставне делове. То значи да је Са'ди, поред своје једноставне и мајсторске прозе, унео и пријатне изразе где год сматра да је потребно. Али Голестан с правом треба сматрати неком врстом ритмичке прозе. Међутим, у овој књизи Са'ди је избегао мешање са арапским језиком и његов Голестан је пронашао потпуну компатибилност и прилагођавање укусу говорника персијског, што је била Са'дијева велика иновација у седмом веку.
Голестан, у поређењу са другим прозним делима насталим у овом периоду, такође има изразиту и истакнуту методу у погледу квалитета уметања песама. Касније је неколико писаца, укључујући Моенудин Ђуини у Негарестану, Џами у Бахарестану, Ка'ни у Паришану и Гаем Могам Фарахани у својим делима, следило Са'дијев пример. Многи аутори су такође написали коментаре о њему на арапском, турском и перзијском.
Најстарији превод Са'дијевог Голестана потиче из превода Андреа де Риера, који је штампан и објављен у Паризу 1634. године. Анри Масе, француски оријенталиста, у своју књигу увео је 55 превода Голестана на латински, француски, енглески, немачки, руски, арапски, турски и друге језике.