Тепихарство је древна уметност која је од давнина повезана са именом Ирана и представља један од израза његове цивилизације. Веште руке иранских ткаља и ткача током историје створиле су хиљаде чудесних мотива. Шаре персијског тепиха извиру из осећања и душе његових стваралаца. Колико је скромности у уметницима који своја дела простиру по поду, допуштајући свима да по њима корачају и прошетају чаробним светом хиљаду боја!
Широм Ирана мајстори су бирали и развијали технике и мотиве у складу са сопственом културом и историјом. Данас сваки крај има особен облик тепихарства који приповеда о локалној традицији. Наински тепих, са својим препознатљивим идентитетом, спада међу најпознатије врсте иранских тепиха.
Где се налази Наин?
Наин је највећи округ покрајине Исфахан и налази се у њеном источном делу. Има пустињску климу са мало падавина. Становници говоре дијалектима сродним говорима средишњег Ирана.
Сматра се да историја насељавања овог подручја сеже четири хиљаде година у прошлост. Према појединим историчарима, Наин је у доба Ахаменида, у првом миленијуму пре нове ере, био једна од пет области Фарса. О дугој историји града сведочи и његова Саборна џамија, која потиче из IX века, односно III века по исламском лунарном календару, и спада међу најстарије сачуване џамије у Ирану.
Упркос суши и оскудици воде, привреда Наина од давнина се ослањала на пољопривреду захваљујући мрежи каната, подземних водоводних канала. Последњих година недостатак воде озбиљно је ограничио земљорадњу, па су се пољопривредници окренули биљкама прилагођеним пустињским условима, попут пистаћа и нара, које захтевају мање воде.
Са опадањем пољопривредне производње, све већу пажњу становништва привлаче ткање тканине за огртаче аба и израда тепиха, два значајна традиционална заната овог округа.
Историјат и особености наинских тепиха
Тепихарство је у Наину старо занимање. Његова документована историја може се пратити најмање од 1917. године, односно 1296. године по иранском соларном календару, када је Мирза Мохамад Багер Багаи Наини у граду поставио разбој за тепихе. Био је учен и честит човек који је уживао велики углед међу становницима.
Касније су осниване ткачке радионице, а занат се постепено ширио, све док није постао једна од главних традиционалних делатности Наина.
Припрема разбоја почиње распоређивањем нити основе. То је прецизан и стручан посао којим се у Наину баве посебно обучени мајстори. Нити се постављају на разбој, а њихов број одређује се према ширини будућег тепиха. Тек потом ткаље и ткачи започињу рад.
Наински теписи традиционално се израђују у домовима, на појединачним разбојима. Последњих година све су заступљеније радионице са више разбоја, у којима истовремено ради више ткача.
У Наину се израђују три врсте тепиха, означене густином од 50, 60 и 80 раџа. У локалној терминологији називају се, редом, „нох-ла“ — деветоструки, „шеш-ла“ — шестоструки и „чахар-ла“ — четвороструки. Ови називи односе се на број нити од којих је упредена основа. Што је тај број мањи, тепих је финији и квалитетнији.
За основу се најчешће користи памучно предиво, док се код појединих тепиха употребљава и свила. Уобичајени формати обухватају традиционалне величине „зар и по“ и „зар и четврт“, мање тепихе и издужене формате зване „пардеи“, као и димензије 2 × 3, 2,5 × 3,5 и 3 × 4 метра. Израђују се и округли теписи пречника од четрдесет до пет стотина центиметара.
Употреба биљних боја и финог четвороструког и шестоструког предива међу препознатљивим је одликама наинских тепиха. У њиховом колориту традиционално преовлађују мирни тонови усклађени са пустињским окружењем.
Најзначајнији мотиви су лачак-торанџ, композиција са средишњим медаљоном и угаоним украсима; ислими, односно арабеске; афшан, са равномерно распоређеним цветним и биљним мотивима; и композиције са приказима дрвећа.