Међу иранским занатима каламзани, односно гравирање метала, издваја се као један од најлепших и најупечатљивијих. Најчешће се примењује за украшавање различитих посуда, а главна средишта у Ирану су Табриз, Шираз и Исфахан.
Табриски стил, укорењен у култури и историји Азербејџана, одликује се изузетном лепотом и префињеношћу. Лако се препознаје по мотивима и начину извођења. Нарочито је познато табриско гравирање бакра.
Историјат табриског гравирања
Каламзани спада међу најстарије иранске уметничке занате. Пехар из Марлика, пронађен на северу Ирана и датира с краја другог или почетка првог миленијума пре нове ере, један је од најстаријих предмета на којима се препознаје ова врста обраде метала.
Занат је био распрострањен у доба Ахеменида, од 550. до 330. године пре нове ере, а врхунац је достигао за време Сасанида, од 224. до 651. године.
Три главна стила — табриски, ширашки и исфахански — имају заједничке историјске корене. У Табризу је гравирање веома цењено најмање шест и по векова. Професионални мајстори деловали су у граду још у доба Селџука, у XI веку, и Илханата, у XIII и XIV веку.
Током сафавидског раздобља, у XVI и XVII веку, упоредо са процватом ове уметности у Исфахану, усавршавао се и табриски стил. У каџарском периоду, у XIX веку, употреба различитих легура учинила је украшене металне предмете доступнијим ширем становништву. То је додатно подстакло развој заната, нарочито у Табризу.
Данас се гравирање професионално обавља у специјализованим радионицама. Некада су ученици стицали знање искључиво уз мајстора, док се сада организују и курсеви и радионице које воде искусни уметници.
Особености и поступци гравирања метала
У уобичајеним техникама каламзанија мајстор ударцима чекића по крају металног длета обликује мотиве на злату, сребру, бакру или месингу. Пошто су метали издржљивији од многих других материјала за израду посуда, овако украшени предмети могу дуго да трају.
Ради смањења буке током рада, посуда се најпре испуњава битуменском масом или гипсом. Затим се на њену површину преноси цртеж и приступа изради мотива.
Избор длета зависи од финоће жељеног цртежа. За једну композицију мајстор понекад користи више различитих алата. Да би се мотиви јасније истакли, површина се по завршетку рада често премазује црним лаком.
Посебности табриског стила
Док се у исфаханском стилу мотиви обликују ударцима чекића, у Табризу се длето води притиском шаке и ручног зглоба. Зато су исфахански радови дубље обрађени, а табриски равнији, са плићим урезима.
У Исфахану су заступљени и фино гравирање и рељефна обрада. Код рељефне технике разлике у висини површине могу бити толико изражене да дело добија тродимензионалан изглед. Такав поступак често се користи за украшавање металних решетки око гробница имама и њихових потомака.
Пошто у табриском стилу нема удараца чекићем, није потребно ни испуњавање посуде битуменском масом или гипсом. Најчешће се користе сребро и бакар, чије су површине довољно меке за овакав начин рада.
Гравирани сребрни предмети, због вредности самог материјала и уметничке обраде, представљају драгоцене производе, омиљене као поклони и сувенири.
Да би разграничили поједине делове композиције, табриски мајстори најпре посебним длетом, познатим као „чезгали“, продубљују одређене површине. Тако се оцртава основни облик дела.
Када се израђује ажурна композиција, у следећој фази позадина се исеца фином тестерицом. На тај начин настаје мрежаста структура, припремљена за даље извођење главног мотива.