Ткање бисага, у Ирану познатих као „хорџин“, један је од традиционалних заната који се изводе на разбоју. Његов производ је торба која се обично пребацује преко леђа товарне животиње и служи за преношење терета.
Ткање бисага и његове особености
Према начину израде, ткање бисага може се сматрати граном тепихарства. Попут ћилима, зилуа, џаџима и паласа, хорџин припада равном ткању без флора. Код таквих тканина само основа и потка обликују површину и стварају шаре, без чворованих влакана која би се издизала изнад ње.
Бисаге се ткају на вертикалним разбојима, поступком сличним изради зилуа. У појединим номадским областима користе се и хоризонтални разбоји. У неким крајевима употребљава се разнобојно предиво, док тканине номада јужног и западног Ирана и сеоског становништва средишњих области имају сведенији избор боја и мотива. Номадске бисаге најчешће имају црвену основу.
Главна сировина је памучно предиво, мада се бисаге понекад израђују и од вуне или спајањем комада тканине. Користе се традиционални поступци и веома једноставни алати.
Притискањем педале ткач помера нити основе и између њих провлачи потку. Затим је збија алатком званом „дафтин“, како би могао да започне следећи ред. Радионицом се тако разлеже ритмичан звук педале и удараца којима се потка сабија. Понекад ткачи у том ритму спонтано певуше стихове и песме.
Када се тканина скине са разбоја, пресавија се на жељену величину и шије тако да добије облик торбе. У завршној фази ивице се опшивају дебелим нитима у боји. Тај поступак повећава чврстину и трајност бисага, а уједно их украшава.
Врсте бисага и њихова употреба
Бисаге се од давнина користе за преношење терета. Најчешће се пребацују преко леђа товарних животиња. Велики товарни прекривачи и опрема ове врсте називају се „палан“, а мајстор који их израђује „палан-дуз“.
Постоје и торбе које људи носе преко рамена. Оне се израђују у два облика. Једноделни тип, познат као „једно крило“, има каиш и носи се попут обичне торбе. Назива се и „џанте“. Дводелни тип, односно „два крила“, пребацује се преко рамена тако да једна торба стоји испред тела, а друга на леђима.
Поједине врсте користе се и на мотоциклима и бициклима. У зависности од намене, ширина бисага обично износи од тридесет до деведесет центиметара.
Ови производи највише се користе у сеоским и номадским заједницама. Код појединих номадских група сматрају се неопходним предметом и обавезним делом девојачке спреме.
Национална признања ткању бисага
Ткање бисага распрострањено је у сеоским и номадским заједницама широм Ирана, где бројне радионице негују овај занат. Међу локалним традицијама издваја се начин израде бисага у Ашказару, у покрајини Јазд, који је 2019. године, односно 1398. године по иранском соларном календару, уписан на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана. Према казивањима мештана, овај занат у Ашказару има традицију дужу од једног века.
На исту листу уписани су и знања и вештине ткања бисага у Ардабилу 2012. године, односно 1391. године по иранском соларном календару, као и „хоржин-бафи“ бахтијарских области Хузестана 2016. године, односно 1395. године по иранском соларном календару.
У бахтијарским крајевима Хузестана, међу којима су Лали, Хафтгол, Андимешк, Андика, Шуштар, Дезфул, Изех и Масђед Солејман, бисаге се ткају на хоризонталним разбојима. У локалном номадском говору овај производ назива се „чине-гар“. Хоржин најчешће има црвену подлогу са црним нитима, а понекад се распара и рашири како би послужио као подна простирка.
Међу осталим значајним средиштима производње су покрајине Чахармахал и Бахтијари, Лорестан и Кохкилује и Бојер Ахмад, округ Табас у Јужном Хорасану и село Хасанабад у округу Џаркује, у покрајини Исфахан. У Хасанабаду и данас раде мале радионице за ткање бисага, а овим занатом бави се велики број мештана.