Уметност „монабат-кари“ подразумева обликовање рељефних мотива на подлози. Може се примењивати на различитим материјалима, али је њен најпознатији и најлепши облик дуборез, који настаје резбарењем дрвета.
Што је дрво чвршће и његова структура збијенија, рад је лепши и трајнији. Зато се често користе орах, шимшир и крушка.
Обрада и уклањање делова дрвета присутни су и у другим занатима, попут дрводељства и дрвене интарзије. У ширем схватању, они се зато могу посматрати као сродни облици уметничке обраде дрвета.
Порекло назива
Реч „монабат“ повезана је са речју „набат“, која означава биљку и раст. Као да мајстор својим умећем на неживом дрвету, камену или металу ствара живу биљку или животињу и удахњује јој живот.
Историјат дубореза
Попут многих других традиционалних заната, дуборез се развијао унутар заједнице и постепено усавршавао. Зато није могуће прецизно одредити време његовог настанка.
Према мишљењу стручњака, најстарији сачувани ирански дуборез налази се на једном крилу дрвених врата Старе саборне џамије у Ширазу, из IX века.
Поједини истраживачи почетке овог умећа смештају у време пре доласка ислама у Иран у VII веку. Са ширењем ислама и изградњом џамија, дуборез се развијао упоредо са другим уметностима. Поред украшавања врата и прозора, примењиван је у изради минбара, проповедаоница, и рахли, постоља за Куран.
Врхунац је достигао у доба Сафавида, од 1501. до 1736. године. Многи уметници тада су се доселили у Исфахан, престоницу државе, како би учествовали у изградњи и украшавању нових здања. Оближњи Голпајеган постепено је постао главно место окупљања дуборезаца и размене њихових искустава.
После пада сафавидске династије и дуготрајних немира, услови за уметничко стваралаштво знатно су ослабили. Мајстори дубореза углавном су се задржали у Голпајегану и Абадеу, док је у другим крајевима овај занат готово нестао.
Занемаривање је трајало до почетка XX века. Са обновљеним интересовањем за лепе и примењене уметности, преостали мајстори почели су да обучавају нове ученике и дуборез је поново оживео.
Дуборез у Абадеу
Дуборез је један од најзначајнијих заната Абадеа. Град је 2017. године добио сертификат о међународној регистрацији географске ознаке за свој дуборез, а локалне технике израде уписане су на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана. Потом је, 2019. године, Абаде понео звање светског града дубореза.
Према појединим подацима, у граду ради око сто педесет кућних и занатских радионица, а овим умећем бави се приближно пет хиљада уметника и занатлија. Жене имају значајну улогу, а неке радионице воде искључиво оне.
Драгоцени радови настали у Абадеу и другим иранским градовима чувају се у великим светским музејима, међу којима је Музеј Викторије и Алберта у Енглеској.
Један од најпознатијих мајстора рођених у Абадеу јесте Ахмад Имами. Поред доприноса развоју заната, оставио је и изузетно вредна дела. Његов дуборез у Мермерној палати једно је од трајних сведочанстава тог умећа. Његови синови Али и Мохамад Тахер такође се убрајају међу велике мајсторе и заслужни су за обуку бројних ученика.
Примена дубореза
Дуборез се може применити на готово сваком предмету од дрвета. Њиме се украшавају кутије за накит, скулптуре, штапови, врата, прозори, намештај и различити предмети за домаћинство.
Значајну улогу имао је и у украшавању иранских здања. Изузетни примери могу се видети чак и на таваницама, попут оних у палати Хашт Бехешт у Исфахану.