Многи туристи током путовања траже сувенире и рукотворине које ће понети кући као успомену. Источни Азербејџан, једна од значајних туристичких покрајина Ирана, има бројне традиционалне занате чији су производи погодни за такве поклоне. Посебно место заузима сребрнарство, цењено по раскошним предметима који, поред чврстине и трајности, имају изузетну лепоту.
Због дубоке укорењености у локалној традицији, сребрнарство је 2011. године, односно 1390. године по иранском соларном календару, уписано као нематеријално културно наслеђе покрајине Источни Азербејџан, ради очувања и преношења овог умећа будућим нараштајима.
Сребро и његова историја
Сребро је мек, бео метал привлачног сјаја. У природи се јавља у чистом облику, у природним легурама са златом и у различитим минералима. Највећи део светске производње сребра добија се као споредни производ при експлоатацији метала попут бакра, никла, олова и цинка.
Човек је овај драгоцени метал познавао још око четири хиљаде година пре нове ере. Налази са археолошког локалитета Сијалк код Кашана указују на то да су становници Ирана у четвртом миленијуму пре нове ере познавали поступке добијања и пречишћавања сребра и умели да од њега израђују предмете.
Један од најстаријих сребрних предмета откривених у Ирану јесте пехар са приказом еламске жене, односно богиње, пронађен у Марвдашту у покрајини Фарс. Потиче из времена око две хиљаде година пре нове ере и чува се у Музеју древног Ирана у Техерану.
Последњих векова откривање појединих својстава сребра, нарочито високе проводљивости, додатно је повећало његов значај. Осим у накиту и украсним предметима, користи се у фотографији, хемијској индустрији, изради музичких инструмената и стоматологији, док највећу примену има у електроници.
Сребрнарство у Источном Азербејџану
Декоративне особине сребра учиниле су га једним од главних материјала за израду посуђа и накита. У Ирану је Источни Азербејџан једно од најважнијих средишта његове уметничке обраде.
Са сребрнарством је тесно повезан каламзани, односно гравирање метала. Табриски мајстори примењују посебан локални стил. За разлику од исфаханских занатлија, мотиве не обликују ударцима чекића, већ притиском руке воде метално длето по површини сребра. Зато су урези на готовим предметима плићи него у другим стиловима каламзанија.
Поред украшавања, значајно место заузима и сама израда сребрних предмета. Новији поступци овог заната стигли су у Табриз из Турске почетком XX века. Град је тако постао једно од главних иранских средишта сребрнарства, из којег су се знања и опрема ширили у друге крајеве земље.
Табриски мајстори вешти су у изради раскошног кухињског и трпезаријског посуђа, накита и украсних предмета. Међу њиховим производима су огледала и свећњаци, послужавници, посуде за орашасте плодове, носачи за прстење и рамови за фотографије.
Сребрнарство оставља мајстору велики простор за лично стваралаштво. Зато се може посматрати као уметност индивидуалног израза која ствара употребне предмете, али може добити и обележја индустријске производње.
Табриски сребрнари нуде веома разноврсне производе, који се могу поправљати и обнављати. Међу сродним занатима су даватгари, односно ручно обликовање металног посуђа, филигран, гравирање и сијах-калам, техника украшавања тамном испуном.
Јерменски мајстори и сребрнарство Табриза
Источни Азербејџан од давнина је једна од области у којима живе ирански Јермени. После почетка Првог светског рата део Јермена из Турске доселио се у Табриз услед притисака османских власти. Већина тих досељеника окренула се сребрнарству како би обезбедила средства за живот.
И данас међу сребрнарима Источног Азербејџана има много јерменских мајстора.