Покрајина Јужни Хорасан, са средиштем у Бирђанду, налази се у источном Ирану и обухвата једанаест округа. Један од њих је Сарајан, смештен у њеном северозападном делу. Овај округ издвојен је из округа Фердос 2005. године, односно 1384. године по иранском соларном календару.
Град Сарајан, средиште истоименог округа, удаљен је 411 километара од Машхада и 162 километра од Бирђанда. Поред изузетно квалитетног шафрана, познат је и по старим резервоарима за воду који су и данас у употреби.
Традиционални занати Јужног Хорасана
Као и друге традиционалне делатности, занати Јужног Хорасана током историје прилагођавали су се природи и географским условима, развијајући се у складу са потребама становништва. Уз земљорадњу и сточарство, основна занимања многих мештана, занатство је обезбеђивало додатне приходе и испуњавало слободно време.
Према доступним подацима, од приближно 290 занатских грана које је препознало иранско Министарство културног наслеђа, више од осамдесет заступљено је у Јужном Хорасану. Поједини занати, међутим, постепено падају у заборав.
Међу окрузима ове покрајине Сарајан заузима значајно место, јер је у изради многих производа сачувао традиционалне поступке и аутентичност. Израда звона једно је од његових старих занатских умећа.
Историјат и особености израде звона у Сарајану
Према предању, у доба Сафавида група исфаханских ковача побунила се против тадашње власти и обуставила рад. На крају су прогнани у Сарајан. Њихово насељавање знатно је допринело развоју ковачког заната у граду.
Традиционално коваштво, казанџијство, израда обредних металних знамења, брава, оружја и ножева, као и гравирање метала, међу занатима су који су у Сарајану доживели процват. Историјски базар Мејсам, један од најстаријих у граду, потиче из сафавидског периода, из XVI века, и познат је као главно средиште традиционалног коваштва.
Израда звона такође припада ковачком занату. У базару Мејсам ковачке радионице раде од давнина, а производња звона постепено се ширила у складу са потребама локалних сточара. Сарајански мајстори временом су усавршили посебне поступке и вештине, захваљујући којима су њихова звона постала надалеко позната.
Сировине и поступак израде
За израду звона користе се отпадно гвожђе, лим од употребљене амбалаже за битумен или уље, као и гвоздени лимови дебљине од једног до два и по милиметра.
Алати су исти као у традиционалном кујунџијском занату: различити наковњи, пробојци, клешта, чекићи, длета, турпије и маказе за метал. Мајстори загревају лим у пећи, обликују га ударањем и ковањем, а затим спајају делове у жељени облик.
За спајање гвоздених делова у различитим фазама најчешће се користе остаци месинга. Према искуству сарајанских занатлија, месинг не само што затвара ситне отворе и повезује делове већ и доприноси јаснијем и звучнијем тону звона.
Употреба звона
Ова звона користе сточари и пастири. Обично се појединачно или у пару каче око врата стоке, мазги и пастирских паса. Имају и украсну намену, па се постављају на дечје колевке или кућна врата.
Пастири по звуку звона препознају правац кретања животиња. Нагло звоњење може их упозорити на опасност и могући напад вука или друге дивље животиње. По њиховом мишљењу, уједначен и ритмичан звук умирује стадо и доприноси мирној испаши.
Звона за мужјаке обично имају дубљи тон, док су она за женке вишег тона. Неки пастири звона стављају смелијим и окретнијим животињама, које се у сарајанском говору називају „суртар“, како би својим кретањем предводиле стадо.
Величина звона зависи од величине животиње. Козе и овце носе мала звона, док се говедима и камилама понекад стављају звона дуга и до тридесет центиметара.
Упис израде сарајанских звона у национално наслеђе
Аутохтоност поступка израде, прецизно умеће спајања делова и употреба посебних материјала ради постизања пријатног звука издвојили су сарајанска звона као вредно нематеријално наслеђе.
Умеће њихове израде уписано је 2013. године, односно 1391. године по иранском соларном календару, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.