Земља и глина биле су међу првим материјалима које је човек научио да обликује и од њих израђује употребне предмете. Зато се грнчарство убраја међу најстарија људска занимања. Упркос свеукупном технолошком напретку, оно је у великој мери сачувало свој првобитни облик.
У Ирану постоје бројни грнчарски центри, сваки са посебним поступцима обликовања и украшавања посуђа. Грнчарство од беле глине, међутим, карактеристично је за покрајину Источни Азербејџан. Као њено наслеђе уписано је 2011. године, односно 1389. године по иранском соларном календару, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.
Грнчарство у Ирану
Грнчарија обухвата предмете израђене од глине и очврснуте печењем. После обликовања, посуде се обично пеку у пећима на температурама од 600 до 1.600 степени Целзијуса како би добиле потребну чврстину.
Грнчарија се сматра једним од најстаријих изума којима је човек овладао у неолиту. У свету су откривени и предмети од печене глине старији од двадесет пет хиљада година пре нове ере, што сведочи о дубоким коренима овог умећа и његовој повезаности са људском историјом.
Према мишљењу стручњака, грнчарство у Ирану потиче из древних времена. Током историје развијало се широм земље, а у различитим крајевима настајала су препознатљива средишта производње.
Међу познатим центрима и локалним традицијама су Мејбод у Јазду, Калпурган у Систану и Балучистану, Лалеџин у Хамадану, Шахвар код Минаба, Манд код Гонабада, Зонуз у области Табриза, израда тиркизних перли хармохре у Кому, грнчарство Мазандарана, посуде гамаџ у Гилану, као и производња у Семнану, Савеу, покрајини Маркази и Шахрези у Исфахану. Ова географска разноврсност показује колики су значај Иранци придавали грнчарству.
Увођење глазуре, којом се површина посуда чини глатком и сјајном, било је једно од најважнијих достигнућа. Напредак у украшавању, печењу и обликовању у калупима додатно је проширио могућности уметничког изражавања.
Зонуз и грнчарство од беле глине
У Источном Азербејџану као грнчарски центри издвајају се Зонуз у округу Маранд и Кузеконан у округу Шабестар. У овим местима занат је широко распрострањен најмање два века.
У Кузеконану се користи црвена глина, као и у многим другим деловима Ирана. У Зонузу се, међутим, посуде израђују од посебне беле глине, која се налази само у појединим областима земље. Садржи каолин и добија се са падина планине Акдаг.
Грнчарство од беле глине одавно постоји у Зонузу, али је ширу славу стекло пре око седам деценија. Тада су се браћа Абас и Ахмад Кабчи, обојица грнчари, преселила из Зонуза у Табриз и основала радионицу у четврти Дарб-е Сорхаб.
Особености грнчарства од беле глине
Све фазе израде одвијају се на традиционалан начин. Најчешћи производи су тањири, чиније, шоље, тацне за шоље, бокали за воду, чајници и посуде за шећер.
Мајстори користе две врсте провидне глазуре: безбојну и тиркизну. Предмети са тиркизном глазуром нарочито су омиљени и имају бројне поклонике и ван Ирана. За украшавање се примењују сликање, рељефно обликовање, урезивање и израда ажурних отвора.
Пре неколико деценија, са ширењем употребе порцеланског и металног посуђа, интересовање за грнчарију је опало. Ипак, током последње деценије или две поново расте. Један од главних разлога јесте развој тржишта осликане керамике, који је повећао уметничку и тржишну вредност ових производа.