Шахаб ад-Дин Сохраварди, познат и као Шеик Ешрак, убијени шеик и шеик мученик (1154-1191. г. н. е.), био је познати ирански филозоф из града Сохраварда у покрајини Занђан. Он је један од највећих филозофа у историји Ирана. Сухраварди је потпуно обновио филозофску мисао у исламу. У његовим делима, исламска филозофија добија ново усмерење и креће ка свом пуном процвату. Такође је дуго проучавао принципе права и јуриспруденције, а био је и песник.

 

Као што Фердоси важи за обновитеља персијског језика, Сохрварди важи за обновитеља преисламске иранске мисли и мудрости у исламској ери. Филозофија коју је основао Сохраварди под називом Хекмат ел-ешрак (Илуминативна филозофија), што је и наслов његовог капиталног животног дела, заснивала се на просветљењу, интуицији и укусу.

 

У књизи Хекмат ел-ешрак Сохраварди објашњава светове засноване на светлости и тами. По њему, зато што је истина човека једноставна и пуна светлости и присуства, и узроци његовог стварања (Бог и друга бића у световима светлости) такође морају бити једноставни и пуни светлости и присуства.

 

Упркос свом кратком животу, Сохраварди је написао педесетак књига на персијском и арапском језику, од којих се истичу гностичке посланице, као што су Логат-е муран (Језик мрава) и Сафир-е симорг (Пев феникса). Он је за собом оставио и неколико изврсних симболичко-херменеутичких филозофских и гностичких списа какви су: Аваз-е пар-е Џабраил (Песма Гаврилова крила), Акл-е сорх (Црвени интелект) и Киса ал-гурба ал-гарбија (Прича о западном отуђењу). Сматра се представником Платона у исламској филозофији.

 

У својим књигама и посланицама Сухраварди је препоручио филозофску традицију муслиманских и источних учењака иако је живео само тридесет осам лунарних, односно тридесет шест соларних година. Он је 579/1183. отишао у Алеп у Сирији за време владавине Захирудина, сина чувеног Салахудина Ајубија. У том граду истицао се по свом изванредном знању и по посебном приступу разумевању исламских учења. Но, већински клер није нипошто могао да прихвати његова езотерична тумачења религије јер су они, углавном, задржавали на најспољашњијим формама религијских наука. У неколико наврата, представници клера су безуспешно покушали да удаље владара Захирудина од Сухравардија, кога је он свестрано поштовао и чији је научни рад у потпуности подржавао. Међутим, они су били одлучни у томе да се супротставе Сухравардију који ће, по њиховом уверењу, владара Захирудина „одвести на странпутицу”. Зато су се обратили лично Салахудину Ајубију и од њега тражили помоћ. Најзад, Салахудин издаје наредбу да Учитељ илуминације буде погубљен. Његова наредба извршена је 1191. године.