Осамнаестог дана зул-хиџе по лунарном календару обележава се један од највећих шиитских празника, дан када је Али ибн Аби Талиб изричито постављен на место имама, предводника муслимана након Божијег посланика Мухамеда (с.а.в.с.)

 

Текст о личности имама Алија који следи написао је др Али Шаријати, а објављен је у Зборнику радова вол. 28, на странама 119-116.

 

„Први шиијски имам Али једини је познати Мухамедов пратилац који ни на који начин није био повезан са такозваним периодом незнања који је претходио доласку ислама. Припадао је генерацији која је почела са исламом и чији дух се формирао у Мухамедовој револуцији…“

 

„Човек од мача, речи и политике; суптилне осећајности сличне гностичкој, чврсте и одлучне мисли попут мудраца, поседује тако строгу побожност и праведност које га чине скоро неподношљивим у друштву његових пратилаца.“

 

„Посебне околности везане за његов приватни, друштвени и политички живот и његова повезаност са Послаником, а нарочито природа његове душе и мисли, све су то чиниоци који га повезују са изворним духом ислама, дубоким смислом који остаје скривен под слојевима правила, веровања и ритуала једне религије и често је невидљив за очи оних који су загледани у спољашњост, а које је он блиско спознао. Његова спознаја и увиди су испреплетани са тим. Он има исламску свест која се у целости састоји од неприкосновене вере у ислам“.

 

„Током двадесет и три године Мухамедове (с.а.в.с.) мисије односно покрета који је он започео у двема областима – духовној и друштвеној, Али је увек блистао; непрестано је живео окружен опасностима и ниједном није поклекао, нити показао најмању слабост.“

 

„Међутим, зачуђује то колико је једна таква душа усамљена, чудна и непозната у друштву које тек што се удаљило од примитивног и племенског незнања! Ово је једна тужна страница историје и још тужнија прича о судбини Алија и његових пратилаца. Јер, никад није постојала толика удаљеност између неког човека и друштва у којем он живи.“

 

„Посланик (с.а.в.с.) је вероватно много размишљао о Алију. Многи докази у његовом животу указују на то да Алија гледа посебним очима; међутим, Али, с друге стране, зна да владајућа клика никада неће подржати овог тридесетједногодишњег човека, који осим Мухамеда у заједници нема уточиште, и осим ислама нема никакав други капитал те нипошто неће толерисати његово вођство.“

 

„Мухамедово ћутање о Алију њега ће у историји оставити без одбране. Политичке околности друштва и његов социјални, класни и аристократски састав и груписање око различитих интереса је такво да не само да ће Алија оставити лишеним, већ и искривити слику о њему у исламу. Он ће бити толико дискредитован у историји да ће га најчистији муслимани проклињати за блискост са Богом и Мухамедом (с.а.в.с.). Зар се није тако десило? Зар Мухамед (с.а.в.с.) неће узети у обрану Алија који осим њега нема другог заштитника? Зар ће га својим ћутањем препустити немилосрдним рукама историје?“

 

Удаљени су око шеснаест километара од Меке. Посланик је донео одлуку. Ово је место звано Гхадир Хум, раскршће путева за Медину, Техаму, Наџд, Јемен и Хадрамут, одакле ће свака група поћи својим путем и никада више неће чути ни реч од Мухамеда. Наредио је онима који су већ отишли да се врате. Сачекао је да стигну они који су заостали. Нагомилали су камење и од камиљих седала направили импровизовану проповедаоницу на отвореном. После дугачке беседе, Посланик је прецизно и одсечно представио Алија. Пре тога је питао окупљене да ли знају ко је њихов вођа и заштитник. Они су одговорили да Бог и Посланик најбоље знају. Затим је упитао: „Зар међу вама самима ја нисам ваш вођа и заштитник?“ „Јеси, о Божији посланиче“ – одговорише једногласно. Онда он рече: „Свако онај коме сам ја заштитник и вођа, Али је, такође, његов заштитник. Боже, заштити онога ко њега штити, а буди непријатељ ономе ко је његов непријатељ! Помози онога ко њега помаже, а понизи онога ко њега понижава и учини да истина буде тамо где је он!“

 

Након што је именовао Алија, Посланику је објављен следећи ајет (о усавршавању вере): „Данас сам вам веру вашу усавршио и благодат Своју према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вера…“ (Кур’ан, поглавље Трпеза, 6)