Архитектура персијских вртова

Реч врт, на средњеперсијском, била јеб`в, а на пахлавију,баг, што значи комад земље, који је синоним за авестанску речбага; на санскрту бхага, што значи део или удео у имовини. Врт је оивичени простор које је створио човек и који у себи садржи цвеће, биљке, дрвеће, воду и зграде које су подигнуте по геометријским принципима и у складу са друштвеним веровањима.

Вртови изграђени на почетку трећег миленијума пре нове ере у Египту, Сумеру, Вавилону и Асирији подигнути су као краљевски вртови (попут Вавилонског висећег врта) и храмовни вртови у Месопотамији.

Грци су, такође, користили дрвеће и вртове за улепшавање храмова и простора око својих колосеума, а Римљани су градили различите врсте вртова као засебне целине или делове које припадају зградама, као и вртове за одмор.

Вртови у Ирану датирају из предисламског периода, још од Пасаргаде, престонице ахеменидског владара Кира. Град, који није имао никаква значајна утврђења, налазио се на простору краљевске баште познате као Пардис, и био је окружен потоцима и језерцима. Пасаргад је најстарији ирански врт, налазио се близини његове главне палате и дизајниран је као краљевски врт. Налазио се на правоугаоној основи чија се уздужна оса повезивала са главном палатом; имао је четири парцеле, а канали су директно делили врт.

У погледу просторног плана, ирански вртови могу се поделити у три групе: ‌ 1- Раван и благо стрм (попут врта Фин у Кашану); 2- Плочаст и нагнут чија архитектура је фокусирана на главне улице и фонтане између, а главна зграда се налази на горњем спрату. Најстарији пример овог врта је Тахте Шираз, а најбољи пример је врт Хезар Џариб у Исфахану. 3- Вртови изграђени на неуобичајеним основама или сливовима. Они веома подсећају на древне вртове и у њима је покушано да се очува природно стање амбијента (врт Абасабад у Бехшахру, сафавидски период). 

Персијски врт је углавном правоугаоног облика; понекад је био окружен зидовима и утврђењима (Фин у Кашану), а главна капија својим изгледом је указивала на ниво финансијске моћи његовог власника. Ови улази обично су се налазили у главној осовини врта. Баштенски елементи уређивани су у складу са ширином и врстом основе и бројa зграда.

Воћкарице су се обично садиле на великим парцелама, и водило се рачуна где ће се налазити, имајући у виду време цветања и разноликост боја његовог цвећа.

Једна од најзначајнијих компоненти иранског врта је умрежавање потока у четири симетричне или четири баштенске секције, изградња павиљона, вила и тремова који су имали најбоље природне пејсаже. Понекад су вртни павиљони дељени на два дела: шири део јавног и мањи део приватног павиљона (попут врта Ерам у Ширазу). Nајвећи значај имала је вода као основни елемент имала, а после ње дрвеће.

Различитост иранских вртова огледа се, између осталог, и у воћњацима са цитрусима, баштама са спуштеним двориштем (у традиционалној иранској архитектури баште са двориштима испод нивоа земље) и кућним баштама од којих су све у одређеној мери дизајниране у складу са принципима иранске архитектуре.