Кара келиса (Црна црква), једна од најстаријих цркава у хришћанском свету

Званично име	Кара келиса (Црна црква) - Манастир Светог Тадеја
Место	Иран
Критеријум	а) Светска баштина; б) Нематеријално културно наслеђе
Референца	а) 1262; б) 1571
Упис	а) 2008. (32. седница); б) 2020. (15. седница Међувладиног комитета)
Веб-сајт	а) https://whc.unesco.org/en/list/1262 б) https://ich.unesco.org/en/RL/pilgrimage-to-the-st-thaddeus-apostle-monastery-01571#identification
Видео	б) Ходочашће манастиру Светог Тадеја на званичном YouTube каналу UNESCO

 

Црква манастира Светог Тадеја, позната и као Кара келиса, односно Црна црква, један је од историјских локалитета Ирана. Налази се око 20 километара западно од града Чалдорана, и око 30 километара јужно од града Макуа. Црква овог манастира позната је као једна од првих цркава у хришћанском свету и једна је од најлепших у Ирану.

 

Због свог значаја и историјских и духовних вредности ова црква се налази на Унесковој листи Светске баштине, а ходочашће овом манастиру уписано је на листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Поред тога, у цркви почивају мошти светог апостола Тадеја, једног од Седамдесеторице апостола Господњих, те су због тога њен углед и духовна вредност вишеструко већи. 

 

По предањима, Свети Тадеј је око 40. године нове ере допутовао у Јерменију на позив краља Авгара да проповеда хришћанство, пошто је и сам примио ову веру након чудесног исцељења. О томе Владика Николај у свом „Охридском прологу“ пише:

 

„Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и сљедоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет малих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим.

Послије славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно мјесто Тадејево, а према своме обећању кнезу Авгару, које овоме даде Господ онда када му посла убрус са ликом Својим. Цјеливањем тога убруса Авгар би исцијељен од губе, но не сасвим. Мало губе бијеше му остало још на лицу. Када се Свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вјери истинитој и потом га крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде спаде и остатак губе с њега и би здрав потпунице. Познавши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола Тадеја да чују проповијед о Христу. Чувши ријечи апостолске и видјевши чудесно исцијељење кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише вјеру Христову и крстише се. И тако се град Едеса просвијети вјером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: ’Кад своје остависмо, како туђе да примамо?’

И проповиједаше свети апостол Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији.“

 

Након Авгарове смрти, краљевина је подељена и Авгаров син Анаун крунисао се у Едеси, док је његов братанац Санадрук владао у Јерменији. Санадрукова ћерка Сандохт је прихватила Христову веру, али убрзо након тога Санадрук је наредио да Тадеј буде убијен. Тадеј је, заједно са Сандохт и још неколико верника, ухапшен по наредби краља и убијен након мучења. Тадеј је сахрањен на садашњој локацији цркве. Касније је на његовом гробу подигнут мала молитвена ћелија, а у 7. веку нове ере на њеном месту је саграђена црква. Санадрук није поштедео ни рођену ћерку, чији се гроб, како се верује, налази у близини манастира. 

 

Многи историчари још од 12. века цркву манастира Светог Тадеја називају Кара келиса, Црна црква, будући да је њен источни део зидан од црног камена. С друге стране, неки историчари сматрају да, пошто је ’кара’ префикс за локалитет, у значењу ’величанствено’, ову цркву је исправно звати Величанственом црквом. 

 

Од 1243. године назив Црква Светог Тадеја појављује се наизменично у разним делима и књигама, посебно у јерменским верским друштвима.

 

Манастир Светог Тадеја је кроз историју више пута бивао нападнут и од стране власти, и од стране страних освајача. Ни природа га није штедела, и многе природне катастрофе су му нанеле велику штету. Међутим, обнављали га су добри људи и ондашњи владари који су га поштовали. 

 

Сама црква се састоји од два стара црна дела и новог белог дела, од којих сваки има своју историју. Први пут је Џингис-кан у својим походима уништио велики део манастира. Потом је моћни монголски владар Хулагу-кан дао да се црква обнови напорима Хаџе Насирудина Тусија. А на основу натписа који се налази поред олтара старог дела цркве, сазнајемо да је 1391. године разоран земљотрес изазвао масовна разарања у манастиру, али су га Епископ Закарије и његова два брата Петрос и Саркис поправљали и обнављали пуних 10 година, да би 1401. године врата манастира била поново отворена за ходочаснике. Такође, црква је обновљена 1691. године са црним каменом и 1810. године по налогу епископа града Макуа Симона, са белим каменом.

 

Нова црква је украшена белим каменом и јединственим скулптурама, инспирисаним јерменском Ечмијаджинском саборном црквом, која је најважнија и прва јерменска црква. Ова црква обухвата низ бочних простора, два источна и западна дворишта, као и 47 просторија. Свака од ових просторија припадала је тадашњим монасима, студентима, истраживачима и писцима, као и стражарима и библиотеци цркве. Испод сваке просторије су се налазили и други делови ове цркве, укључујући мале просторе за трпезарију, кухињу, млин, подрум и трапове за чување хране и намирница.

 

Манастирски комплекс заузима површину од око 6.300 квадратних метара, и опасан је високим зидовима. Главна зграда манастира има два дела. Нови део, који је изграђен на темељима старије зграде, има бели камен и две куполе димензија 24 и 18 метара. Стари део је рађен црним тесаним каменом.

На пет страна око цркве су осматрачнице у облику лука.

 

Са својим јединственим архитектонским карактеристикама, црква Кара келиса је јединствена међу црквама Ирана. Ова црква је веома лепа и привлачна. На њеним зидовима осликани су и призори из Фердосијевог епа „Шахнаме“, што јој даје високу културну вредност.

 

Техника осликавања и украшавања цркве један је од најређих облика визуелне уметности. Рељефи цркве, иако су лепи и елегантни, пропорционални су и усклађени са уметничким темама, што показује високу уметничку моћ и таленат уметника који су градили и украшавали ово историјско дела. 

 

Овај манастир је 2008. године уврштен на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, јер је сачувао део најстаријих и најистакнутијих архитектонских симбола света, као и захваљујући великој духовној вредности. На листу је уписан заједно са још две јерменске богомоље, манастиром Светог Стефана и капелом Џорџор који се такође налазе у покрајини Западни Азербејџан.