Ајатолах Сејед Рухолах Мостафави Мусави Хомеини познат као Имам Хомеини рођен је у Хомеину 24. септембра 1902.године. Његов отац Сејед Мостафа био је један од водећих свештеника града Хомеина, који је био уточиште народа и њихово референтно место у напетој политичкој ситуацији последњих година владавине династије Гађарида.

 

Имам је научио да чита и пише у свом родном граду, затим је проучавао верске предмете и научио основе од свог брата ајатолаха Пасандидеха. Након оснивања Богословије у Араку, а затим и у Кому од стране великог ајатолаха Абдула Карима Хаерија Јаздија, имам Хомеини је похађао студије исламског права и јуриспруденције у ове две школе, те је након постизања нивоа иџтихада (највиши ниво учења у веронауци) почео и да предаје у Богословији у Кому.

 

Своју политичку кампању започео је током владавине Шаха Резе Пахлавија, тачније након забране ношења хиџаба од стране режима. Приликом национализације нафтне индустрије подржавао ју је, а након тога његов главни фокус је био на реформисању послова Комске богословије.

 

Шахова озбиљна одлука да одржи референдум о тзв. Белој револуцији јануара 1963. године довела је до тога да имам бојкотује исти. Крајем марта месеца исте године, због поклапања са годишњицом мучеништва имама Џафара Садика, у Кому су одржани скупови жалости, а 22. марта режим је напао учеснике церемоније која је овом приликом одржавана у верској школи Фејзије и претукао свештенике. Четрдесет дана након инцидента у школи Фејзије имам Хомеини је одржао моћан и резонантан говор против Мохамада Реза Шаха, што је довело до Хомеиниејвог хапшења 5. јуна исте године. 

 

Током доношења закона о капитулацији (односно о судском имунитету америчких војника у Ирану) 26. октобра 1964. године, имам Хомеини је одржао још један оштар говор против Шаха, што је довело до његовог поновног хапшења и изгнанства у Турску, а затим у град Наџаф у Ираку.

 

Године 1977. убијен је његов најстарији син, Ага Мостафа, а народ целе земље је то искористио као изговор за напад на Пахлавијев режим одржавањем скупова жалости. Ширење ових протеста довело је до тога да је Пахлавијев режим одлучио да трајно протера имама Хомеинија и из Ирака, уз координацију ирачког баасистичког режима. Стога је имам одлучио да оде у Кувајт, али га је спречила влада те земље. Затим је отишао у Француску и био стациониран у граду Ноф-ле-Шато. После настављених протеста народа у Ирану и шаховог одласка из земље 16. јануара 1979. године, имам се вратио у земљу 1. фебруара исте године, где му  је приређен величанствен дочек коме је присуствовало неколико милиона људи.

 

Имам је преминуо 3. јуна 1989. године. Његово тело је сахрањено у маузолеју на гробљу Бехешт-е Захра у Техерану, а сахрани су присуствовали милиони људи из целе земље и иностранства.

 

Имам Хомеини био је плодан писац и за собом је оставио вредна дела у области исламског права и јуриспруденције, филозофије и логике. Најпознатија су Кашф ал-Асрар (Разоткривање тајни), Менхаџ ал-Нахаје (Објашњење правних проблема), Ресалах Тавазих ал-Масал (Посланица о тумачењу верских питања), Хашије бар Мaфатих ал-Гајб (Тумачење књиге „Капије невиђених светова“).

 

Имао је и таленат за поезију и иза њега је остала збирка песама.