„Каламзани“ је иранска уметност извођења шара и мотива на металу помоћу различитих металних длета. Основни материјал је бакар, а међу производима су тањири за послуживање, чиније, пехари и вазе. Као подлога најчешће се користе бакар, месинг и сребро, док се мотиви обликују челичним длетима различитих врста.
Гравирање метала у Исфахану, Ширазу и Табризу стекло је светску славу, а сваки од ових центара има своје особености. Ипак, овај занат одавно постоји и у другим иранским градовима. Међу њима је Табас, једно од главних средишта гравирања метала на истоку Ирана.
Положај и становништво Табаса
Табас се налази у покрајини Јужни Хорасан, на ободу пустиње Лут. Сматра се да је његово име настало скраћивањем и преобликовањем израза „таб-бас“, састављеног од речи „таб“, која означава топлоту и врелину, и „бас“, која указује на обиље или велики степен нечега. Назив тако упућује на место са изузетно топлом и жарком климом.
Град лежи на раскршћу путева између Кермана, Хорасана, Фарса и Исфахана, што му даје посебан географски значај. Захваљујући том положају, већ дуже време има железничку везу и аеродром, као и погодности за пријем туриста. Развоју саобраћајне инфраструктуре допринели су и највећи ирански рудници угља, смештени на овом подручју.
Округ Табас највећи је у Ирану по површини, а растојање између његових северних и јужних насеља достиже четири стотине километара. Према историјским сведочанствима, људска цивилизација на овом простору има вишехиљадугодишњу историју.
Међу најзначајнијим знаменитостима су светилиште Хусеина ибн Мусе ел Казима, врт Голшан, термални минерални извори Мортеза Али, тврђава Табас, караван-сарај Чах Гонбад, традиционални резервоари за воду и воденице, као и туристичка села Најбанд и Пир Хаџат.
Становници Табаса од давнина су познати по различитим занатима, међу којима су казанџијство, гравирање бакра, плетење асура, ткање ћилима и грнчарство.
Историјат и особености гравирања метала у Табасу
Гравирање метала у Табасу има традицију дужу од два века. Развило се захваљујући локалним казанџијама, које су почеле да украшавају своје производе како би их учиниле разноврснијим и лепшим и привукле више купаца.
Постепено је прерасло у самостално занимање са сопственим мајсторима. Тако су створени услови за његов даљи развој, а табаски стил добио је препознатљив и независан идентитет. Његово главно обележје јесте посебна геометријска мрежа која организује површину сваког предмета. Поља унутар те мреже испуњавају се разноврсним, фино изведеним геометријским и биљним мотивима.
У Табасу се углавном гравира бакар, мада постоје и радови на сребру. Заступљене су две технике: „сефид-калам“, односно „бело длето“, и „гермез-калам“, односно „црвено длето“. На једном предмету може се применити једна од њих или њихова комбинација.
У техници гермез-калам бакарна површина најпре се калајише. Затим се танким металним длетом, уз благе и узастопне ударце чекића, површина пажљиво загребе тако да се открије црвенкаста боја бакра.
У већини иранских стилова гравирања длето се држи усправно или готово усправно у односу на металну површину. У техници гермез-калам, међутим, поставља се под углом од приближно тридесет степени, како би дејство удараца било блаже. Код технике сефид-калам угао при раду износи око седамдесет степени.
Поред начина држања алата, изузетно су важни јачина и ритам удараца. Управо се у пажљивом усклађивању ових поступака огледају спретност табаских мајстора и префињеност њихових рукотворина.
Мотиви изведени техником гермез-калам веома су нежни, са рељефом мањим од једног милиметра. По томе су ови радови чак финији од појединих примера исфаханског гравирања. За разлику од уобичајене праксе у Исфахану, ова техника примењује се на целом предмету, а не само на његовим деловима.
Удубљења унутар мотива не затамњују се поступком црњења, као у исфаханском стилу, па површина задржава израженији сјај. Табаски радови имају и посебне мотиве који се не срећу у другим иранским крајевима. Међу најзначајнијима су палма и пеликан. Пеликан је и један од симбола Табаса, а може се видети у градском врту Голшан.
Упис гравирања метала у Табасу у национално наслеђе
Вештина гравирања метала у Табасу уписана је 1398. године по иранском соларном календару, односно 2019–2020. године, под бројем 2060, на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Ирана.